Prijava · Registracija
Medium reinhard1

ВУКАЈЛИЈА ЈЕ РЕЛИГИЈА
------------------------------------------------

Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хлеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша замља вам је ова;
Баците поглед по кршу И пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Кô пуста грана кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!

Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвјетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје! Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...
----------------------------------------------------------------------
Гија Зобании

----------------------------------------------------------------------
Фејсбук масонска ложа

----------------------------------------------------------------------
мрш у гулаг

----------------------------------------------------------------------

Ђе си попе кад се чварци топе

GIJA ZOBANI CURIIK MRŠ U GULAG MOJ SESTRIĆ ANIME SRANJE MADOKA NAJVEĆE SUPERHIK IDIOT ŠUNTAV MI TELEFON DA AJ SAMPA OĆE NEKO SAMPA JA SAM GINTOKI FEID CAR NAJVEĆI

------------------------------------------------------------------

irilica <-> Latinica konvertor
Prevod
„ЛЕГЕНД ОФ ТХЕ ГАЛАЦТИЦ ХЕРОЕС“ Аутор Рецензије жена коју поштујем, ценим и којој се дивим Исидора Власак.

Бог свети зна да сам током година испоручила бројна писанија на тему најразличитијих аниме и манга наслова, са’рањујући оне који ми се нису свидели и свесрдно препоручујући оне који су ми запали за око . Ипак, уз сав мој просветитељски рад да широј публици скренем пажњу на нека мање позната а злата вредна остварења, за све ове године још увек нисам написала Дубокомислени Аналитички Есеј За Будућа Покољења на тему мог омиљеног аниме серијала – „Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“. Разлог за ово је једноставан: у питању је серија толико врхунског квалитета да ми је некада тешко да пронађем одговарајуће речи којима могу да опишем на колико сложених наративних нивоа „Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“ (за пријатеље, „ЛОГХ“) функционише, и до које мере успева да оствари мегаломански амбициозне – да не кажемо претенциозне – циљеве које себи поставља. Аниме је оставио толико снажан утисак на мене да сам се искрено прибојавала свих покушаја да мисли бацим на папир, јер мали је број остварења, у било ком медију, која су ме толико продрмала да су ме навела да променим начин на који перцепирам свет. Без претеривања. Пред вама је, дакле, мој први текст о мојој највећој аниме љубави, „Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“ – па нек ми је са срећом.

Ако јој се приступи ваљано, спејс опера – као подврста научне фантастике у којој наука најчешће лети кроз прозор, а свемир постаје полигон за егзотичне авантуре или политичке игре човечанства у експанзији, више налик на футуристички фентази него на студију могуће будућности – може да испоручи ретко дубоке саге о људској цивилизацији и нарави, управо зато што је лишена терета историчности који носе приче смештене у реални свет. Наравно, није свака спејс опера дубокомислено мрсомуђење на тему суштине човековог бића – нити, у крајњој линији, то треба да буде – али оне најбоље, оне на којима су радили прави мајстори, заиста представљају врхунац стављања човечанства под лупу у оквирима забавног, питког жанра. А на многим листама најбољих спејс опера свих времена – у било ком жанру, писаном, играном или анимираном – „Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“ заузима прво место.

Радња „ЛОГХ“-а смештена је у далеки 36. век: човечанство се раширило свемиром и колонизовало скоро сваку настањиву планету. Међутим, уместо да ужива у периоду просперитета и мира, свемир потреса вековни рат између двеју идеолошки супротстављених страна. Једно је Галактичко царство – помало уморна и изанђала апсолутистичка монархија у којој аристократија ради шта јој се прохте, са шизофреним спојем најсавременије ратне технологије и друштвеног поретка из средине 19. века, у коме оргијају немачки супрематизам и тешка вагнеријанска симболика (за шта, иначе, постоји логично објашњење: родоначелник царске династије, који је империју и успоставио, био је неописиви фанбој Бизмаркове политичке школе и пруске војне доктрине, и кад се дочепао власти учинио је све у својој моћи да друштво врати неколико векова уназад – свака сличност са Трећим Рајхом врло је несуптилна). Другу страну представља Алијанса Слободних Планета: етнички шаролика, наоко напредна, пуна реторике о демократији и људским правима, односно о борби за социјалну правду и достојанство обичних људи, Алијанса је суштински једнако трула као и царство, огрезла у корупцију и политичке махинације које од сваке предизборне кампање направе ноћну мору. Обе стране имају свог јунака: у Царству, пратимо Рајнхарда фон Мизела, харизматичног младог племића у коме кључају амбиције и идеје, жељног да се докаже јер зли језици његов муњевит успон у војним редовима тумаче чињеницом да му оматорели Цар фирца старију сестру. На страни Алијансе, ту је Јанг Вен-Ли, пропали историчар који је у војску отишао због „сигурног радног места с добром платом“, благе нарави, помало склон чашици, лењ к’о буба, и више наклоњен дугим филозофским монолозима о теорији политике, него подмукој игри престола којом је окружен. Обојица су генијални ратни команданти – најбоље што је њиховим војскама могло да се деси, а како серија и сама често каже, да се нису нашли на супротним странама, постали би добри пријатељи. Док пратимо како Рајнхард граби власт за себе у жељи да реформише и унапреди Царство, а Јанг Вен-Ли увиђа зашто се демократија као вредност мора бранити, пред нама се размотава сага о успону и паду појединаца и политичких система, налик на симулацију историје која преиспитује како функционишу друштвени процеси.

А то је, ух, само једна од димезија овог ремек-дела.

„Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“ је сниман према романима култног писца Јошикија Танаке, које адаптира вешто чувајући књижевни дух оригинала и бритко писане дијалоге – највеће одступање од изворног штива наметнула је виша сила, односно животне околности једног од главних гласовних глумаца (пошто би залажење у детаље представљало спојлер, јавите ми се када завршите серију па да плачемо заједно). Аниме броји маратонских 110 епизода – али реч је о добро укомпонованих 110 поглавља без трунке празног хода, која у целини износе чврсту причу с уводом, разрадом и закључком. Свако скретање с теме служи продубљивању света и ликова – поједине епизоде, на пример, направљене су као духовити псеудо-документарци, где нам локални историчари и социолози објашњавају лекције из прошлости неопходне за разумевање садашњег стања ствари. Са својих 110 епизода, „ЛОГХ“ представља најдужи ОВА пројекат у историји јапанске анимације – веровали или не, цео серијал је излазио на кашичицу, од 1988. до 1997. године на видео касетама, и тек када је аниме комплетиран емитован је и на телевизији. Иза продукције стоји опскурни студио под именом Киттy Филмс, чији је дизајн ликова инспирисан манга естетиком 70-тих, док свемирски сетинг носи непогрешив утицај „Стар Wарс“ франшизе – иако свака сличност с Лукасовом поп-епопејом, фала богу, остаје на површинском нивоу. Уз сав свој шмек старе школе, анимација је махом базична: знатно је унапређена у ремастерованом издању које је касније направљено за потребе ДВД/БД тржишта, те се топло препоручује да се латите те верзије када будете гледали. Што се музике тиче, осим уводних и одјавних шпица, цео саундтрек спада у јавни домен: посматрамо свемирске битке док у позадини треште Вагнер и Бетовен, а у бираним тренуцима Брамс и Шопен и те како умеју да измаме по коју сузу.

А уз „ЛОГХ“ се, вала, плаче за медаљу: поред амбициозне студије рата, политике и друштвених токова, серија бриљира у области карактерне драме. Ликова је много – на десетине, чак стотине, толико да сваки пут када се појаве у дну екрана добијете написано њихово име, што је и те како потребно ако желите да ваљано похватате ко је ко. Међутим, упркос мноштву лица и имена, „ЛОГХ“ успева да у свега неколико потеза ислика портрет сваког појединца и да му „трећу димензију“ – уз опаске о породичном животу, хобијима, сновима из детињства или анегдотама из млађих дана, и уз изузетно реалистично писан дијалог који звучи као да људи од крви и меса разговарају, а не као да ликови рецитују флоскуле битне за заплет, серија нас држи у чврстом уверењу да су иза тих униформи праве особе, покретане сложеним мотивацијама и пуне врлина и мана као сва људска бића. Поред Рајхарда и Јанг Вен-Лија, кроз „ЛОГХ“ пролазе неки од најкомплекснијих карактера виђених у анимеима, а и шире – политичари, државници, уметници, војсковође и војници, издајници, обавештајци, верни и неверни пријатељи, аристократе и људи из народа, патриоте у егзилу, борци и дипломате, трагични и мање трагични јунаци за које ћете се везати више него што сте мислили да је могуће да се вежете за измишљене ликове, за које ћете навијати на ма којој страни у рату се налазили, и који ће вам сломити срце када им се деси оно неизбежно.

Будући да „ЛОГХ“ немилосрдно прати законе историјских промена, много тога јесте неизбежно. Управо то представља највеће достигнуће ове толико амбициозне серије, на које сам мислила када сам у дисклејмеру напоменула да ми је овај аниме променио поглед на свет. Посматрајући историјске процесе на делу, то како изузетни појединци утичу на ток цивилизације, како се друштвени поредак мења, како се исти ти појединци мењају с њим и како се ствари распадају уколико командна табла падне у шаке погрешној будали, „ЛОГХ“ нас учи да не постоји такозвани „крај историје“, односно коначни статус qуо успостављене равнотеже између светских сила. Напротив, развој цивилизације се своди на непрекидне промене у равнотежи, на успоне и падове чији смо сведоци и када гледамо епизоде „Легенд оф тхе Галацтиц Хероес“, и када ујутро отворимо новине да видимо ко је сад шта засрао у светској политици. То што је на прави начин успео да ухвати и прикаже тај универзални процес људских и цивилизацијских промена чини „ЛОГХ“ делом за сва времена, без обзира на жанр или медиј у коме је остварен. И то је оно зашто га зовемо „најбоље ишта икад.“

Ма колико ми ово било тешко да признам, аниме није без мане. Новије генерације фанова се жале да им је темпо радње преспор и да има „превише приче“ (због чега је серија и стекла озлоглашени надимак „Досадни Немци у Свемиру“), али што се таквих примедби тиче, новијим генерацијама фанова срдачно поручујем да своје мишљење изволе забити тамо где сунце не сија. Чују се притужбе и на рачун „свезнајућег наратора“ који загробним гласом сувопарно приповеда о субдинама ликова и историјским чињеницама. Лично, мислим да наратор јако доприноси доживљају, јер нам управо он својим опаскама даје увид у прошлост или приватни живот појединих ликова, или нам објашњава како је језива, насилна битка којој смо управо присуствовали у историји забележена на потпуно супротан начин од онога што се стварно догодило. (Да не кажем да је било дивних тренуката током мог гледања серије када сам се интензивно наглас свађала с наратором, посебно кад крене да антиципира катастрофалан развој догађаја, јер зна курва да ће ликови да надрљају, а не само да ћути него још и звучи к’о да се радује). Једина примедба која стоји односи се на то да серија, упркос брижно изграђеном реализму на који је толико горда, повремено уме да склизне у неке прилично цартоонисх моменте који не би боли очи ни у једном другом анимеу, али овде умеју баш онако да заштрче. Но ’ајде, нема их много, а и некако прођу испод радара поред онолике дивоте којом нас серија затрпава.

С обзиром да је крај серије, како да кажем, врло финалан, то је спречило ову франшизу да оболи од погане болести зване сиквелитис. Међутим, охрабрени изузетном реакцијом публике која је у Јапану од „ЛОГХ“-а направила култни хит, продуценти јесу пронашли начин да избаце додатни материјал. Поред ових 110 епизода, „ЛОГХ“ има и три приквел филма, као и Гаидене, два краћа ОВА серијала који се баве Рајнхардовим и Вен-Лијевим авантурама из млађих дана. На ова остварења можете бацити поглед, јер је сваки нови тренутак проведен у свету „ЛОГХ“-а драгоцен, али стоји упозорење да су испод квалитета главног серијала, пошто се код њих већ осећа то да су настали да би се удовољило публици, а не да се исприча прича.

И још једно упозорење: „ЛОГХ“ боли. „ЛОГХ“ боли пре свега због тог језивог утиска да сте управо одгледали најбољи аниме који је икада направљен и да вам је медиј понудио све што има да пружи – и након њега, више ништа неће бити довољно добро. Још памтим како сам преплакала целу другу половину 110-те епизоде, цмиздрећи толико да ми се размазала маскара и слепиле трепавице, па смо морали да правимо паузе да скинем шминку пре него што смогнем снаге да наставим с гледањем. Нисам ја тако неутешно плакала зато што се на крају деси то што се деси, не – разлог сузама је била језива спознаја да је то последња епизода, да нема даље, да пада завеса и представа је готова, а куку мени шта ћу сад од живота, шта ће ми попунити ту празнину коју је „ЛОГХ“ оставио.

До сад, ниједан аниме није успео у томе.