Postoje pojedine reklame, odnosno , segmenti u njima koji na vas ( i samo na vas ) imaju takvo demorališuće i ispizđujuće dejstvo da vam po gledanju istih više nije ni do čega.
Situacija prva: Vraćate se umorni s posla. Šef vas je zadnjih pola sata tako guzio da to nije zdravo. Poniženje uvećava, a bol ne umanjuje činjenica da vam je šef žensko. Ali, imaćete vi bar malo mira i vremena za sebe! Večeras je na programu film koji niste stigli da pogledate. Opet, zbog jebenog posla! Stižete kući, raspremate se, uskačete u nešto ležerno, tipa hefnerovog bade mantila, palite TV, kad tamo - ona reklama! Rezignirano gasite televizor i idete da tražite konopac.
Situacija druga: Sredina devedesetih. Konačno su skinute nepravede i ničim izazvane sankcije. Igra reprezentacija, nikad jača, željna da onim inostranim papcima pokaže šta je fudbal. Trenutak koji se čekao dugo vremena. Drugi minut utakmice, faul nad Mihajlovićem. Ona reklama. Bacate daljinac i ekran vašeg Ei Niš kolor televizora puca u paramparčad.
1. Trinaest! Da, da! Trinaest!
2. Kad krečite, krečite! Ali, stvarno...
