Arhaičan izraz za dršku tiganja u pojedinim krajevima centralne Bosne. Naglasak je dugouzlazni na E, dakle – reeepak.
U selo S. te poratne 1924. stiže nov, mlad učitelj iz obližnjeg grada. Kako selo nije imalo doktora i notara, učo je odmah dobio status drugog čoveka u selu, odmah iza starog oca Nikanora, lokalnog paroha. Seljani se, iako siromašni i polugladni, stadoše utrkivati ko će pre učitelja u kuću pozvati i ugostiti ga kako „valja i trebuje“.
I tako, jednog popodneva, dođe „red“ i na babu Maru, udovu Vidaka Raonića. Stamena starica življaše u svom skromnom domu sa dve snahe i unučadima. Sinovi joj, Petrašin i Milašin, ostaviše kosti daleko od doma svog, u krvavim bojevima na Dobrudži, kao borci Prve srpske dobrovoljačke divizije.
Baka Mara nije htela dozvoliti da bude lošija od ostalih, te zapovedi snahama da zakolju jedinog oroza kog su imale u dvorištu, iseku meso u šnite i isprže ga u tiganju, s nešto krompira i luka. Učitelj dođe na ručak, ali, da li zbunjen time što u kući nemaše odraslih muških glava ili iz nekog drugog razloga, tek beše čelebijast na jelu, i vrlo malo pojede iako ga je baka Mara uporno nutkala.
Videvši da od ubeđivanja nema vajde, a pomislivši da učitelj možda voli „moču“, bakica baci za sto i taj poslednji adut, te reče snahi pokazujući na tiganj sa spremljenim jelom:
„Podigni de, snajka, répak, možda uča voli da umoči …“Uča pocrvene i malo zatim izvinjavajući se obavezama, ode kući.
Naravoučenije: Svaka reč ima rep(ak).oroz – petao.
