U našem bogobojažljivom i sujevernom narodu, misterije života oduvek su se pripisivale nekoj nevidljivoj sili koja je - hteli mi to ili ne - vazda upravljala Čovekovim vremenom na Zemlji, oblikujući ga, organizujući i govoreći kada mu je kraj a bez da je isti ikada imao tu šta da se pita. Bog ili Sudbina – sasvim je svejedno; rođenje, zaposlenje, ženidba, Tašta, Smrt – sve je to neko već odavno isplanirao, i što pre ta činjenica bude prihvaćena biće ti lakše. Obilna konzumacija alkohola pri tome, razume se, sasvim je dozvoljena.
Elem, s tako uperenim prstom u Svevišnjeg ( ali bez i najmanje namere da mu izbije oko ), Srbin je našao sasvim prihvatljivo objašnjenje/opravdanje za, ne “petvekovno”, već VEČNO očajno stanje u kojem se nalazi, time s osmehom skidajući svaku odgovornost sa sebe sâmog da povodom istog nešto i preduzme. Eventualno samoinicijativno poboljšanje sopstvenog i života svoje porodice, za jednog pripadnika nebeskog naroda verovatno bi značilo i terminalno odstranjivanje iz VELIKOG PLANA koji je dobri Gospod namenio Srbima, a u vezi sa onim nastanjivanjem galaksije Andromeda za par desetina hiljada godina.
Skoro u isto vreme kada se pomirio sa time da će raditi ono što mrzi, mrzeti ono što ne radi i, uopšte, mučiti se za sve i ni zbog čega, naš čovek je razvio najsvetiji oblik mržnje ( Attack: 220 + 16 ) prema svakoj individui koja se oglušila o Božije Slovo i odlučila da živi “nešto” bolje, srećnije, duže. Tako se, bajdvej, i razvio onaj epski antagonizam prema Slovencima, mamicu im jebem zmajčekskouououo, mada su oni i pre toga bili kreteni, ako ćemo realno. Ipak, videti jednog člana ili članicu sopstvenog plemena kako “uspevaju” u životu pa makar i u najbeznačajnijim segmentima istog, za jednog ortodoksnog i verovatno neistuširanog “ića” može značiti samo jedno: pakt pomenutog/pomenute sa Sotonom i kategorisanje istog/iste kao najcrnje znane domaće ili divlje stoke, uz obilno unutrašnje pominjanje ženske familije i porodičnog stabla uopšte.
A onda može da se vrati i nastavi da kuka kako nema šta da jede...
- Goranče, je s’ to ti, jebotebog? Nisam te vid’o još od one maturske večeri kada si odveo najbolju ribu iz škole kući…kako beše…Ivana, Živana…?
- Marija, mada je sada zovem “ženo”. Kako si ti? Šta ima novo?
- Eh, šta bi bilo novo, moj druže...Jad i beda, k’o što i sâm znaš. Živim od danas do sutra, mučim se gore nego Sizif, al’ šta ću – to mi sudbina. Ti isto, pretpostavljam?
- Pa i ne baš, da budem sasvim iskren. Eto, ima već skoro 20 i kusur godina kako živim u Kanadi, radim tamo posao koji volim i od kojeg mogu pristojno da zaradim, evo sad mi i najmlađa ćerka pošla u srpsku školu...da kucnem u drvo – sve je u najboljem mogućem redu!
- Da, da...Kada je čovek rođen pod srećnom zvezdom, sve mu polazi za rukom...Nego, mnogo ‘ladno tamo, a?
