Ono što karakteriše ovakav tip romana je da su oni poznati velikom broju ljudi ( a nisu deo školske lektire, mada u današnje vreme ni školska lektira ne nailazi na neki odjek u široj masi ). U ovom romanu možemo naići na obilje nasilja, zavođenja i seksa ( pravi ljubavni roman karakteriše seksualna tenzija a ne seks ), ali spisatelji lagano odustaju od toga i seks je prisutan skoro na svakoj drugoj strani. Pleni maštu uzbuđenih tinejdžerki i razočaranih mamica. Na postavljeno pitanje osobi koja je zavisnik od ovakvih romana zašto ne čita nešto ozbiljnije, čest je odgovor: ''Ovo čitam ne bih li ubila vreme''. Znači li to da naše vreme mogu da ubiju samo trivijalne stvari, da smo počeli da vodimo tako glupe i dosadne živote da smo sposobni samo za čitanje romana koji nemaju pouku, romana koje su napisali pisci koji iza sebe imaju oko 200 dela, iste tematike, istih likova kojima su samo imena promenjena. Šta je ubijeno; naše vreme ili naš osećaj za lepotu i pravu knjigu. Da li smo okruženi romanima koji su ustvari sredstvo za ubijanje - ali ne vremena, nego svih dobrih pisaca i svih vrednih knjiga?
