Imaju ga i, čovek bi pomislio, požrtvovano gaje organizmi kojima ni ruke ni noge nisu okovane, niti pogled seže metar-dva u nebo iza rešetaka. Često biva i da se pred njima pruža put, pa bio on šljunkovit, raskrčen, nepregledan, blatnjav ili utaban, ma i asfaltiran sa sve saobraćajnim znacima – njima je svejedno, jer oni biraju da se pognutog repa vrate u samicu.
„Hm, pa i nije mi tako loše ovde. Doturaju mi hranu triput dnevno (valjda je dnevno – ne videh sunca otkad sebe), ponekad je ni plava krv ne bi odbila. Piće takođe. A ni krevet mi nije neudoban, da ne grešim dušu, mnogo sam besanih vremenskih jedinica na njemu provela - nit' žulja, nit' uranja. Samo, zidovi su stravični. Ćute, a zapušili mi uši za svaki slučaj. Bar cvrkut, šum, bar nešto... o glasu više ni ne razmišljam. Bilo kakvom, bilo čijem, samo da nije sopstveni, stalno isti, stalno moj, uvek najavljen mislima, iz istog razloga i otuđen. Rovari mi po mozgu gore od tišine. Možda čak gore i od onog tračka svetlosti koji uleti kada mi donesu hranu. Zato više ni oči ne otvaram. A i kad ih zatvorim, budne su i gledaju. Vide čak i svetlost kroz otvorena vrata... tolike su vremenske jedinice prošle, biće da sanjam. Biće da ne mogu da se setim ni zašto sam ovde. Biće da se i stražar negde gadno zadržao, a meni se baš prijela ona čorbica od juče.“
