Ruke žena, tih savršenstava na poljani, tih bića sa rupom. Ruke žena na proslavi negovane ruke, neznajušče šta će sa sobom ruke, providne Veneove ruke. Ona mi se gadi i strogoćom pleni jebozovnošću pa u gužvi čujem kako je ružna a ne priliči joj da preti jebanjem neke mamice malo. Ovi malo joj je posebno ružan dodatak, ima oca lokal patriotu, vitalnog, sedih prsiju, on drži pod kontrolom - takav mu je stav, on zna pretke i da razlikuje pečurke. A papirić ona savija, ne zna šta će, crni lak joj nije bio crni lak, njene sasvim bele ruke sviraju simfonije. Prsti njeni pak obavijaju kurčeve s vremena na vreme. Milion kurčeva u sali landaraju a na licima se to ne vidi. Matoro ogromno stopalo ružno pruženo ispod stola preko sveta, to stopalo zahteva, ono traži, stopalo je ambasador kurca. O Ružnih Li Stopala Katarina U Životima Našim, tako su pevali. Olbrajtova kučko stara tebi treba srpska kara, tako smo pevali mi, petlići Fk Vodojaža.
Baba, kao takva, takođe ima pravo po konvencijama da uživa u ploti svojoj. No starice grabiš li ti kurčeve sede pomešate li svoje šake pa ne znate koja je čija. Matorost baš jednači, lizneš pa zalepiš otpalu traku sa vrata, kakvu traku, dobro lizneš pa zakuvaš supu. Na kraju isto je: pirgavi batak i ocvali ud, nokat isto glupo odjekuje, stvarno šta nokat radi tu onako glupo se presijavajući.
Otkad sam čuo da ta baba švalera ima ne spavam i stalno vidim njenu mušku ruku kojom zavrće šije pilićima kako isto tako zavija šije kurčevima, a to je baš onako muška, dunđerska ruka koja se mirno klati dok majstor drugom rukom udara šljus.
