Nekad je ovo bila moto reklama za "RONHIL" a sad je životna istina svakog pušača. Izađeš na trotoar zapališ cigaru, dok povučeš prvi dim više nisi sam.
Stupanjem zakona o pušenju na snagu, više niko ne može da zapali cigaretu u kancelariji izvršavajući svoje radne zadatke, već mora da izađe napolje. Čim stanete na trotoar i zapalite cigaru, priključuje se neko kome je glupo da stoji sam na ulici i puši, nekad je to kolega ili koleginica a nekad slučajni prolaznik svejedno poznat ili nepoznat, pričate sa poznatim ljudima, upoznajete nepoznate prolaznike, sa kojima razgovor uvek počinje čuvenom rečenicom "Izvini, jel imaš upaljač" pali cigaru "jel ti ne smeta da stojim sa tobom malo mi je glupo da sama stojim na ulici...
Ne tako davno naručim kafu, zapalim cigaru, gledam u monitor i razmišljam kako ću dalje, otprilike na pola cigare setim se pravog rešenja pa sa cigarom u ustima nastavim da kucam tekst, pepeo pada po tastaturi, dunem, odleti na pod, kucam dalje, kad filter počne da gori bacam pikavac u pikslu i nastavljam da radim.
Sad naručim kafu, uzmem cigare i upaljač u jednu ruku, šolju sa kafom u drugu i izađem napolje. Dok prolazim hodnikom moje koleginice takođe pušači kreću zamnom. Pred vratima svi stojimo u krugu i pričamo prazne priče: šta je koja kuvala za ručak, kome je dete bolesno, komentarišemo turske serije... Niko i ne razmišlja o poslu, posle dve cigare na ovoj hladnoći vraćam se u kancelariju, gledam u monitor, prsti su mi se ukočili, čak i kad bi mogla da se setim šta ću da napišem, ne mogu da kucam. Po glavi mi se motaju koleginice, likovi iz serija, recept za ručak, nova haljina koleginice iz susedne kancelarije, gledam u monitor, u prste se vraća krv, napišem još jednu rečenicu, zvoni telefon, moja koleginica sa sprata:
- Naručila sam kafu, ponesi cigare, čekam te pred vratima....
Tako prođe radno vreme, posao nije završen ali nije bitno, završiću sutra, izlazim na vrata pogled pada na trotoar:
- bože koliko pikavaca, ovde je baš bilo veselo
