Zemljoradnički pandan izreci sa konja na magarca. To ti je, brašo moj, propadanje seljaka u financijskom, a bo’me i u svakom drugom smislu. Im’o pa nem’o. Da ga jebeš.
Kren’o si da radiš zemlju, što si od babe svoga nasledio, još kao klinac, jer je, Bog da mu dušu prosti, umro rano, tek mu je četeres’ i dve bilo. Babo ti je verovao da je bogatstvo u deci a ne u novcima, pa vas je bilo šurnajs braće i sestara (što je preživelo do desete godine), tako da nisi nasledio baš puno zemlje, a i to što si nasledio je bila slatina, jeb’o joj pas majku neplodnu. Prov’o si celi vek na njivu, lagano od jednog jutra zemlje napravio dva, od lanca napravio maksim i po, eeej! Postao si neko u svom selu, domaćin čo’ek: kupio dva traktora i sve priključne mašine što idu uz njih, kupio elevator, napravio dve šupe, četr’ kotarke i veliki svinjac. Sa svoje dve ruke si svaku venčanicu na šupama, svinjcu i kući sam postavio, jer si tako naučio. Neće ti niko pokloniti, moraš sam stvoriti. Skućio si se, i obezbedio svom sinu jedincu sve što ti nisi imao kad si bio dete. Bio si strog prema njemu, ali pravičan, samo ga je tvoja žena, jeb’o je lebac mekani, dok nisi gled’o, razmazila. Držala mu stranu, i branila ga od tvoje teške (ali pravične) ruke, makar ona dobila šljagu za vrat i spavala u svinjcu te noći (to je samo jednom bilo, jer si taj dan pio zašećerene rakije). Držala mu je stranu, dok ti nije dosadilo da se natežeš sa njom, i pustio je da ga vaspitava ona, i onako za nju se zna da mu je majka, a ti si mu možda samo hranitelj. Vrag će ga znati ko ti je ženu obrađiv’o, dok si ti u njivama crnčio.
I razmazila ga, jeb’o je otac blesavi (onaj od kojeg si je ukrao šeset treće, krišom, kroz pendžer). Umesto u čoveka, izrastao je u bećara. Raspikuću. Probisveta jednog. Sve je rasprodao da isplati dugove u birtiji, spisk’o novce na namiguše-poleguše i kockarske noći. Najviše te zabolelo kad ti je onog starog Zetor-a prod’o, i kupio ti motokultivator, da imaš sa čime da radiš tu bašticu zemlje što ti ostalo. Više nemaš ni snage ti da radiš, samo čekaš da te šes’ ašova prekrije, da ne gledaš tu bruku što si je napravio.
Kako došlo, tako i otišlo. On je dobio sve na tacni, bez muke, i isto tako je sve bacio sa lakoćom. Ti si se znojao i krvario za svaki pedalj zemlje što si stvorio, a pustio suzu dok ti duša krvarila za svakim koji je on prodao, dok ti se u glavi vrtela jedna stara, tužna pesma...
Ovako se kuća teče
u kafani svako večeHajde, nek’ ide,
lanac i po livade...
