Okončasmo ratove. Hvala Bogu. Malo koga više možemo nazvati bratom po oružju, po krvlju okupanim rukama. I bolje tako. Saborci su postojali dok je imalo smisla spašavati dupe onog, sa kojim si dijelio komad hljeba, a idućeg dana bi mu taj isti hljeb iz utrobe prosuo zalutali kuršum namijenjen tebi. Ili nekom drugom. Trećem. Ili možda njemu. Neću vam pisati o tim saborcima. Neka počivaju u miru.
Saborci su dvije individue koje naoko ne spaja ništa. Različite pozadine. Različite priče. Različita hrana koju vare svakodnevno. Drugi duvan, druga voda, drugačiji treptaj oka. Ništa. Na prvi pogled. No oko vara. To već znate. Nije savršeno kao što možda djeluje. Mušica ga može omesti. Prevari ga suza kad ne treba. Često mu se ne može vjerovati. Zato i ne znaš za svog saborca. Zato ga nikad nećeš ni upoznati.
Saborce ne spaja ni ideja. Politička pozadina je smiješna. Saborci misle drugačije. Oblače drukčije prnje. Ne govore isti jezik. Pa šta ih onda spaja?
Ne znam.
Znam samo, da dok ovo pišem imam svog saborca. Koji piše bez poente, računa dane i zvrji u prazno kad i ja. Saboraštvo ne poznaje naciju, granicu ni jezik. Saboraštvo nema zastavu kojom će se ogrnuti, i koja će mu biti putokaz da ljubi bližnjeg svog. Saborci nemaju izgovor koji ih spaja. Oni ne znaju jedan za drugog. Fizički. Oni se nikada neće okupiti i pratiti ideju. Ne. Oni se osjećaju.
Dok gledaš kroz prozor poprskan kišom, sa nosem priljubljenim uz okno, znaš da imaš svog saborca. Dok pokušavaš da zaspiš u besanoj noći, znajući da ti neće uspjeti, saborac te prati. Dok vodiš tihi rat u sebi, neko tamo ratuje sa svojom savješću. Na drugom meridijanu. U komšiluku. Na selu. U Kambodži. Neko tamo upravo zubima kida zanokticu. Boljeće ga. I tebe je juče. Pašćeš mu na pamet dok bude gurao prst u rakiju. Ili nećeš. Nije ni on tebi, dok te palila đedova jabukovača. Pala ti je na pamet samo pomisao o njegovom postojanju. Ili milion njih... Saboraca.
Ne obraćaj pažnju na lica ljudi pored kojih prolaziš. Nećeš naći saborca. Nećeš umjeti da ga prepoznaš. I ne treba. Onda ne bi bio pravi saborac.
Pravi saborci su tihi i poentu nose u sebi. Poentu. Istu. Suštinsku.
Možda, kad otploviš galijom bez povratka, upoznaš i njega. Zapalićete cigaretu i prozboriti. Možda ga ne prepoznaš ni tada.
Možda je suđeno da se saborci ne sretnu.
Možda.
