Sad je postalo lično

Rečenica u američkim filmovima B produkcije nakon koje možemo očekivati litre krvi. Rečenica koja, izgovorena negde na sredini filma, nagovesti da je scenarista batalio sve pokušaje da genijalnim zapletima od ovoga napravi film za Oskara i konačno rešio da publici da ono što je publika htela - sirovo nasilje.

Nema veze što je glavni zlikovac samo u prvih pet minuta pobio pedeset ljudi nekim novim supertajnim oružjem, što ima nuklearnu bombu ili slično. Jok. Za glavnog glumca to su izgleda svakodnevne pojave koje ga i ne potresaju previše.

Al kad glavnom glumcu udari šamar, opsuje ga ili izvređa majku, onda postaje lično. Ako ga, ne do Bog, uvredi na rasnoj osnovi, onda smo sigurni da se zlikovac ne vraća u eventualnom drugom delu filma. Jer, ta sitna uvreda koja u realnom životu može da povredi jedino krajnje sujetnog zajedljivog sitničara, kod glavnog glumca budi toliki gnev da zaboravi na sve obzire i vrati šefu značku i službeni pištolj da bi mogao da se obračuna sa zlikovcem bez da ga koče pravila službe.

- Stivene Sigale, sovjetski terorista ima nuklearku i preti da će da sravni Menhetn!
- Dobro, evo, samo da jedem, pa ću...
- Drži i pedeset ljudi kao taoce, ako ne računamo onih tries što ih je već pobio!
- Dobro bre, samo da jedem, šta ti je...
- A kad smo mu rekli da ćemo da te zovemo, on se nasmejao i rekao da si matori peder!
- Šta je bre reko?! E, sad je postalo lično! Deder mi onaj mini top iz podruma prebaci u gepek!