On ne haje za hranu, pa čak ni za novac, on je klošar posebne vrste. Brižljivo analizira asvalt, pločnike, stepeništa, javne površine. Svaka napuštena, nepotpuno dogorela cigareta njegov je plen. A takvih bude pregršt na buskoj stanici, gde po nepisanom pravilu vozilo nailazi malo po paljenju pljuge. Ili ispred lokala i prodavnica, gde radnice usred cupkanja sa šoljicom kafe u jednoj i cigaretom u drugoj ruci, bivaju prekinute potencijalnom mušterijom, te odbacuju zadimljeni opušak.
On ih revnosno sakuplja, sklapa i montira celine - cigarete, koje posle slasno pali. Njegovi prsti poput vitkih crva izranjaju iz rukavica i motaju tobako-frankeštajna, himeru Vinstona, Besta i slim-Karelije.
Zavisnost jača i širi se njegovim telom sa svakim podignutim duvanskim patrljkom, sakupljanje postaje njegov lajfstajl. On živi od žurbe drugih, njihovo vreme prepušteno je njemu i on ga oberučke preuzima, oblikuje i troši. Na kraju, sam duvan postaje nebitan. Nikotin je tu samo da pruži alibi sakupljanju delića odbačene stvarnosti, koja postaje njegova jedina i prava svrha.
Vidim ga na peronima. Blago poguren, netremice skenira betonsku zaravan. Čini mi se da bi ga pristajući autobus lako mogao iznenada udariti dok se gega po ivičnjaku, ali on na sluh manevriše, ne čekajući da šofer legne na sirenu. Sakuplja opuške, jedan po jedan. Neke odbacuje, neke zadržava, po samo njemu znanom kriterijumu. Napipavam u džepu skoro punu paklicu 57. Ionako rešavam da batalim pušenje, a tih petnaestak cigareta unutra sigurno mogu zameniti nekoliko desetina sa mukom sakupljenih opušaka. Prilazim mu i pružam paklu, mrmljajući neko smešno opravdanje. On podiže pogled. Malo se mršti, mutne rožnjače se napinju u pokušaju da shvati. Prihvata paklu bez reči. Ubacuje je u unutrašnji džep izlizanog kaputa. Okrećem se i vraćam na svoj peron. Nije baš ”dobro delo”, ali opet, bar sam se rešio pljuga. Hladno je, uvlačim glavu u okovratnik jakne. Bacam ponovo pogled unazad. Desetak koraka dalje, sakupljač se usporeno saginje i podiže novi ulov.
