Znate, čitavog života sam bio mediokritet, ali mi uopšte nije smetalo. Bilo je nečega lepog u tome da uvek budem na sredini tabele, u sigurnoj zoni, da ne radim ni prelake, a ni preteške poslove. Uvek je bilo šta da se pojede i šta da se popije - kvalitet je bio recipročan mogućnostima i to je stvarno bilo okej. Niti sam žudeo za nemogućem, niti sam bio prinuđen da stegnem kaiš do poslednje rupe.
Nisam talasao, nisu me prozivali. Ljudi su bili svesni mog prisustva kao što su svesni prisustva saksije sa cvećem u prostoriji, ali me nisu pikirali kao sledeću metu. Stvarno mi je prijalo da budem samo neko ko je "odnekud poznato lice" i što se sve na tome završavalo. Niti su me pamtili, niti sam želeo da budem zapamćen. Nisam morao da vodim, a ni da nosim fenjer. Voleo sam taj limbo u kome sam bitisao, taj način života.
Dok su jedni padali na tiketima (gubeći poslednju paru), drugi su gledali kako da na kvarno uvedu kablovsku (iako su puni k'o brod), ja sam redovno plaćao račune, sve u dinar. Davao sam kad su tražili za nešto, nisam se bunio što su mi uzimali ono što nisu imali prava, jer sam verovao da za neke stvari postoji izuzetak i da se čovek mora nekih stvari odreći da bi mu bilo bolje. Tešio sam se da je moglo biti i gore i da bi i bilo gore da ne umem da se prilagodim situaciji.
Ali, znate, postoji još nešto, nešto što ni ja nisam znao... Nisam znao da sam tim svojim ćutanjem klimanjem glavom i prihvatanjem svega samom sebi zakivao eksere u sanduk. Nisam znao da će sve u šta sam verovao i što me je vodilo od trenutka kada ustanem, do trenutka kada zaspim, biti sredstvo mog samouništenja. To stanje, ta ambivalencija osobe koja nema ime već samo redni broj, je bilo kao kazan u kome sam se krčkao na laganoj vatri, nijednog momenta ne sumnjajući da nešto nije u redu.
I tako sam završio ovde gde jesam, u magnovenju shvativši koliko sam samog sebe vortao tamo-amo, uzduž i popreko. No, stgao sam tamo gde sam jedino i mogao stići: na sam početak, jer nigde nisam ni otišao. Koreni su mi duboki, preduboki, nisam se mogao iz bašte svoje istrgnuti. Lepo mi je bilo tako ušuškanom. Samo, kada ne gledaš sliku iz više uglova, onda ne vidiš ni znakove koji gotovo vrište da je opasnost svuda oko tebe. A, ignorisanje opasnosti je kao da si sam sebe gurnuo u ponor.
- Doco, kakva je dijagnoza?
- Limbo patološke ambivalencije. Nema mu leka!
