Mantra koju mrmljaš dok si u sranju. Hronična besparica, dugovi, šef idiot, ne daj bože bolest neka, venčanje nikad prežaljane ljubavi, šta god da te pogadja. Nebitno. Ako dovoljno dugo ponavljaš u sebi ove magične reči, na kraju ti stvarno i padne na pamet nešto pozitivno. Uglavnom…
Vozimo se autom i majka mi se pola sata žali kako joj je teško, kako ne može više, umorna je od života i slične gluposti. Okrećem se iznervirana i proderem joj se da neću vise reč da je čujem. Da mi se obrati samo ako ima nešto pozitivno da kaže. Posle dva minuta teške tišine prolazimo pored komšijine prodavnice. Komšije koji nas je godinama maltretirao bez razloga, zvao nam sve vrste inspekcije dok smo gradili kuću, miliciju vise puta zbog navodne buke, ukratko, smetalo mu je što postojimo. Dok se nije, hvala bogu, odselio. Dakle, prolazimo i majka komentariše ´Jao, vidi, komšija. Uuu, kolika gužva! Krenulo čoveku. Otvorio prodavnicu, kupio još jedan auto. …pa šta me gledaš tako? Šta ´oćes sad? Je l´ si rekla samo pozitivno!´
…ništa mama, ništa, rekla sam….
