Lajt motiv svakog američkog filma, nebitno kog žanra, čija se radnja dešava u mestu populaacije ispod 1000, okruženog pustinjom/ šumom/ zelenim pašnjacima sa kravama. Tragedija malog mesta, koje je doživljeno kao hendikep, budi želju glavnog junaka, često tinejdžera ili dvadesetogodišnjaka, da što pre iz mesta i ode i okuša sreću u belom svetu.
Dalje se radnja razvija tako što naprasno priča o tome ljudima u okruženju, zatim preduzima veliki korak, a u zavisnosti od žanra uspeva u svojoj nameri/ ostaje zauvek u rodnom mestu/ nešto ga ubije u očajničkom pokušaju da se domogne spoljašnjeg sveta.
Mladić i devojka sede u lokalnom restoranu, za stolom su im one predebele palačinke, neka ruka im je upravo sipala kafu iz providnog bokala. On počinje da priča: " U poslednje vreme stalno maštam o odlasku iz ovog učmalog grada. Imam osećaj da nema više ništa da mi ponudi, moje mesto je negde drugde. Moji žele da posle mature nastavim porodični posao, ali ja imam druge planove i spremam se da im to saopštim. Znam da neće biti srećni, ali ovde neme života". Ona ga prekida i nastavlja svoju priču: "Tačno znam kako se osećaš, čim se završi škola ja odlazim, ne mogu više da izdržim ovde"...
