Dugogodišnjim jebavanjem po bolnicama čovek jednostavno zaključi da doktori nemaju pojma. Ili imaju, ali ih boli kurac da tebi baš pomognu. Jest, baš će sad da se iscimavaju i troše svoju snagu oko nekog tamo Mihaila Todorovića, iz sela Zaponjci, što je banuo jutros još pre zore i bleji tu čitav dan. Pogotovo ako vidi da tvoj problem nije smrtne prirode, pa da ga posle terete za nemar ili slično.
Tako u čoveku jedan dan klikne... Odjebe sve te savremene trendove i reši da sluša samo sebe i narodne savete. Kaže mu ova baba ovo, ona ono, tu i tamo sam nešto skonta i dođe do savršenog recepta za normalan život koji odgovara njemu i samo njemu.
Jer braćo moja, medicina i jeste propala zato što andol ne deluje isto na Miku i na Žiku, svi smo mi različiti.
A: O gde si braćala, sto godina jebote, viđaš li koga od ovih naših iz srednje?
B: Slabo brate, pos'o-kuća, to mi je čitava relacija.
A: Šta je sa ludim Kićom, tvojim komšijom. Sećaš se kako smo ga jebali u mozak pre, kako je bio prsko lik. Verovatno je u ludari nekoj, a?
B: E moj ti, da si živ i zdrav Kićo ima svoju firmu, pare delje.
A: Kako jebote, bio retard neviđeni?
B: Šta da ti kažem, odjebao lik sve konvencionalne metode. Sad svaki vikend piči na pecanje, a ponedeljkom uveče skine se u gaće pa optrči tri kruga oko kuće, naš'o čovek svoju terapiju...
