Uzmeš prosečnog pingvina, otprilike proceniš koji može da podnese tvoju telesnu masu, oboriš ga na leđa, sedneš i sankaš se. Moraš ga oboriti na leđa da bi izbegao mogućnost da pingvin koči kljunom i nogama, a istovremeno imaš dvostruki benefit što mu držiš krila imobilizovana dok njima menjaš pravac kretanja.
I sankaš se, gore-dole, malo se penješ do vrha pa se onda spustiš uz veselo podvriskivanje onima koji se penju za svoj sledeći spust.
A ostali pingvini ništa. Kuliraju i dalje. Njima je ionako bitno da nije mnogo vruće ili hladno i da ima dosta ribe za jelo i pravljenje malih pingvina.
- Predsedniče kad će ono moje?
- Koje tvoje?
- Pa ono što ste mi obećali kad ste me zvali da se učlanim...
- Aaa, biće, nismo zaboravili, nego moraš još malo da sačekaš.
- Pa dokle da čekam?
- A jebiga brate, ima puno onih koji su došli pre tebe, moraš još malo da se dokažeš...
