U modernoj medicini nazovi poremećaj, čiji su simptomi, na prvi pogled, gubljenje one tanke linije koja razdvaja istinskog genija od reklesnog, lucidnog, zapuštenog sledbenika vizuelnih halucinacija, proklamovanog, notornog čoveka zagađene duše.
Ono što savremena medicina nije u stanju da spozna, to je da istinski genije ostaje to čak i sa gaćama na glavi, bez onih na preponama, sa višemesečnom bradom i zapuštenim noktima, dok pokušava da zapiša kamen temeljac obližnjeg suda, sve sa manijakalnim sjajem u očima i daljinskim upravljačem od Ei-Niš televizora u ruci, kojim pokušava ugasiti nadolazeće snage reda.
Jer, takav primerak, makar prividno izgubljen u hodnicima svoje uobrazilje, ipak poseduje samo onaj mali, elementarni deo koji jednog čoveka čini da se uzdigne i radi po svojem, kaže ono što misli, makar ga koštalo društvenog položaja, za koji mu se uzgred jebe k'o za monetarnu krizu u Madagaskaru.
Možda je i savremena medicina u pravu, pa se danas individualnost i uzdizanje iznad mora istomišljenika zaista može nazvati sindromom, poremećajem.
Dvojac gore pomenut je ostao dosledan sebi, pa su odbačeni od te mašinerije, sačinjene od identičnih organa, nazvane društvom ostavljeni sami sa svojom ingenioznošću i usput, torturisani uskrašćenošću ljudskog dodira, samo podigli evoluciju na viši nivo.
(Bobi Fišer, sa nevericom gladi bradu)
-Savo, ko te je naučio ovako da pikaš šah, moraću da predam.
(Sava, ganjajući lastavicu)
-Pederi, kurve, licimuri, demoni, što kartaju šaha umesto da crpe kikindške jame.
-Jes', to su oni što su na meni dizali svoj kvazi-patriotizam za vreme hladnog rata.
-Paraziti, moj Bobi, a nas dvojicu niko ne sluša.
-Ni oni iz Bosne, što te proteraše nisu bolji.
-Ko ih jebe, nego pij tu Frutelu, i namesti figure majstoru.
