Večiti studenti imaju jednu veliku prednost u odnosu na ostale studente, iskustvo. To se ne može osporiti. Na njihovu žalost, to iskustvo samo po sebi im nije dovoljno da prođu ispite. Kao starije i iskusnije kolege, osećaju odgovornost da ovim mlađim, balavim naraštajima podare nešto od svoje mudrosti, te provode sate i sate po hodnicima i amfiteatrima fakulteta, upućujući mladež u veštine studiranja. Njihovi saveti se uglavnom svode na to kako je dovoljno da veče pred ispit prelistaš jednom skriptu i prolaziš laganeze, kako kod tog i tog profesora je dovoljna litra rakije i imaš 6, ili kod kog profesora možeš sa dubljim dekolteom da izvučeš ocenu više, što objašnjava njihov uspeh u davanju ispita... Srećom pa i od njih ima neka korist, ako ništa drugo, barem vidiš kako ne treba da se radi.
Dijalogu koji sledi sam prisustvovao prošle godine, u pauzi između časova na vežbama iz Rimskog prava, gde večiti student, koji je bezuspešno polagao Rimsko pravo jedno devet puta, objašnjava, već dovoljno zbunjenom, brucošu metod za uspešno spremanje ovog ispita. Ni jednog od njih dvojice nisam video u drugoj godini, tako da su verovatno obojica prošli bajno.
- Čoveče, ovo Rimsko je mnogo jebeno, samo njega učim, otpade mi glava.
- Ma, batice, nemoj da se cimaš uopšte. Jednom pročitaš knjigu, dvaput skriptu, ma prolaziš ga garantovano!
- Ma gde, malo je to...
- Ama, batice, veruj meni!
