Popustiti pred okolnostima,zaboraviti svoje principe. Uraditi nešto protiv čega si se borio celog života. Reći ne idealima.
''Savijanje'' ponekad prođe nagrađeno, ali najčešće ispadne veliki zajeb.
Celog života sediš pri repu autobusa,kuneš se u ta mesta. Nek se napred socijalizuju babe i dede,ti uživaš u svojoj izolaciji i truckanju točkova...ko jebe to što konkduktera mrzi da se dovuče do tebe.. možda te čak i ne primeti. A onda,pojavila se Ona. Sama nebesa su udesila da putujete istim busom jednom nedeljno. Ali ni mamina sarma nije savršena,pa nije ni ova situacija. Ona sedi napred. Prikupljaš muda i rešiš da priđeš, bacaš u smeće sve svoje visoke putničke ideale. Nekako uspevaš da sedneš u blizini njenog uobičajnog mesta...i ispostavlja se da još to i nije toliko strašno - promenio si mesto,svet se nije srušio.Savio si se. Ali kurac! Jebena najezda srednjoškolaca i penzionera. Gužva u dosad slabo gužljivom busu. Oni sporiji,što nisu uleteli pri otvaranju vrata stoje...Jedva se diše. Debela baba zauzima mesto pored tebe, i jedino što stigneš je to da vidiš kako tvoja draga izlazi na nekoj stanici u nekim pičkovcima. A ti, ti ispaštaš. Ko te je terao da se savijaš. Zarobljen, skrhan,okružen babama . Ne vidiš dalje od šugave perike,a sve zgodne srednjoškolke sede pozadi. Nek gore! Babe, đaci,svi!
