Mrzim Bijeljinu. Daleko je.
Miris borovine poprimio je slatkaste arome koje je odašiljala svojom pojavom. Sve je bilo lepše. Ni planinska magla nije više bila tako strašna. Pokretom svoga oka činila je da meni kao posmatraču prostruji krv ledena od studenog planinskog vetra. Mimika njenog lica odavala je mudrost njene duše. Delovala je krhka, ali hrabra i ponosna. Usudim se reći da je zaista takva.
Lepa je. Rumeni obrazi se ističu ispod blago neravnih pramenova koji joj prekrivaju svetlo čelo. Ruke su joj umetničke. Blage, a u isti mah i jake, sa osećajem, sa vrlinom dodira koji umiruje, prosvećuje, umiruje, prosvećuje i tako u nedogled do konačanog spokojstva još uvek vrlo žive duše. Pogled posmatraču pravi rezove na lokomotivi naizgled snažnog tela.
Postavljam sebi pitanje kako odoleti? Kako isključiti svoj prijemnik emocija kad je ona pokretni odašiljač talasa zaljubljivanja? Nemoguće je. Možda okrenuti pogled. Možda otići. A zar da pokleknem pred manom svog srca i da ne budem dostojanstven do kraja?! Možda, gledajući nju, dostojanstvo trebam da okačim na jedan od onih borova, koji nam telo i dušu hrane preko potrebnim kiseonikom, jer ja, pokušavajući to dostojanstvo da zadržim, polako ostajem bez tog istog kiseonika.
Ona zaista ostavlja bez daha.
