Stihovi nekad hit pesme. Rado upotrebljeni od strane mnogih prilikom primećivanja kako raznih oblika ruraliteta u akademskom okruženju, tako i nedostižnih kreacija savremene srpske arhitekture.
-student iz pi*ke materine: Ali profesor'ce, kako se to mere integral't kad je men' jedan prof'sor iz Kozarske Dub'ce rek'o da to nema dif'rencijala.
-nedužna profesorica (u sebi): selo moje lepše od Pariza...
Manifest lokal patriotizma. Ta vukojebina, smještena negdje u blizini Božijeg međunožja, toliko ukopana u planine da se sunce vidi samo dva sata oko podneva, je raj na zemlji. Idila opjevana u pjesmama romantičara koja sidu leči.
- E, vidi jagode jesu fine. 'Oš malo?
- To nisu jagode, gle kol'ke su k'o jabuke. A kisele k'o limun. Kod mene gore one šumske u oko da ti stanu, ali zato med medeni, tope se u ustima. A kad uđeš u livadu gdje ih ima, ona se crveni čini ti se ima ih mali milion. A kad počneš brati vidiš da ih je samo za šaku, što samo čini slađim one koje si ubr'o.
- Aj ne seri nego mi dodaj vode.
- Vidi ti ovdje kakva je voda. Žuta. Jeb'o mater ako mi nisu i zubi počeli žutit' od nje. Kod nas gore ona 'ladna, za srce ujeda. A čista, čista k'o suza. Dolazili ovi iz Beograda htjeli da flaširaju, no mi nismo dali.
- Jes'. Pa što se ja onda otrova' kad sam pošli put pila tu tvoju vodu?
- Nisi navikla na zdravo. Ne može organizam da ti podnese nešto takvo.
- Ja, ja selo moje lepše od Pariza.
Većina ljudi nikada ne bi živela na selu. Briga oko domaćinstva i kuće je prevelik zadatak za njih.
No, kad bi samo znali šta se sve dešava na selu. Ne bi imali isto mišljenje.
Ustaneš. Nema buke, nema galame, samo tišina i zvuk petlova.
Naravno, jutro na selu počinje uz jednu crnu bez šećera i jednu izuvaču.
Odradiš ono što imaš, odeš do prodavnice, svratiš do kavane usput i popričaš malo sa ljudima koji nemaju te brige da će se zaglaviti u saobraćaju ili šta će jesti na brzinu. Dođeš kući, a za doručak baba iseckala malo šunke, domaćeg sira, pogaču i naravno kao aperativ još jedna izuvača.
Odeš na njivu, poradiš poslove, vratiš se malo odmoriš, gledaš televizor, vidiš da opet neki čiča kenja o poštenju dok kurva klima glavom.
Ugasiš televizor. Dosta ti je sranja za jedan dan. Svratiš do komšije, pitaš kako su mu deca. Jel su se snašla međ zidinama. Priča je ista. Radi se, uči se. Sedneš na klupu ispod velike Lipe i slušaš tišinu i zvuk mira. Jako dobro zvuči.
Polako pada noć nad selom. Opet se sve umrtvilo. Tišina. Puše se dimnjaci, suši se meso, a ljudi u birtiji pričaju do sitnih sati, uz nešto narezano pod 90 stepeni i jednu domaću, čisto da sklizne kroz grlo. Ležeš, upališ televizor. Opet sranja. Ubistva, silovanja i saobraćajne nesreće. Gasiš televizor, sklapaš oči i veoma si srećan što nisi deo te priče.
