Najčekaniji događaj u nekom selu. Svako selo ima svoju slavu i tog sveca za čiji dan selo upetostruči svoju populaciju.
U nekim selima postoji i dalje taj stari običaj da jedan od seoskih domaćina bude centralni domaćin, dok u današnje vreme se pribegava pojedinačnim slavljima što zbog devastacije, a što zbog fenomena enormne posvađanosti domaćina međusobno.
Ali onda to nije nikakav razlog da gost prokrstari celom mahalom, jer ga domaćini bukvalno vuku za rukav da uveliča i njihov slavski ručak.
Česta su prepijanja, prejedanja i prefudbaliranja, kao i prekoncentracija ciganskih duvačkih orkestara u selu.
Uveče, i saobraćajna policija dolazi na scenu jer zauzima strateške pozicije na lokalnom putu slavljeničko selo - obližnji grad.
Posle toga, selo odumire i živi da bi sačekalo narednu godinu što uveliko oslikava fenomen: "Nemamo, nemamo, stiskamo se, a za slavu puknemo para ko Srbija za Koridor 10."
1. Prva slava...prva rakija, prva kafa dočekuša, prvo meze, prva čorba, pet rakija, prvi roštilj, prva torta, prvi trubači, pet piva, još jedna kafa, prvi fudbal na poljani sa gostima iz prve kuće.
2. Jedan gost te vodi u njegovu kuću...onda druga slava...tri rakije, preskačeš meze iako se domaćin vređa, odmah povratiš njegovo poverenje sa kafom, pet rakija, dva roštilja i pečenjem, i sa još dva piva...
3. Prvo sranje i prvo povraćanje u poljskom WC-u...drugi fudbal na poljani protiv tima drugih trubača.
4. Štoper te zove kod njega, inače ti se pada teča, pa udri: treća slava...sedam rakija...jako meze...prvo posustajanje: piješ kiselu...prva kafa...pečenje, prvo koškanje zbog Dačića i Tadića...parče torte...četiri piva...jurite treće trubače jer dokle više da im dajete pare mamu im jebem...treća fudbalica, onda čorba i kafa sikteruša...
5. Drugo sranje (broj mokrenja je toliko velik da beži tvom razumu), povraćanja nema više...flašu kisele nosiš sa sobom...
6. Domaćin te vodi da vidiš njegovo novo tele...osam rakija dok blagosiljaš tele...ulaziš na četvrtu slavu...kafa, meze, čorba, rakija, pesma, slikanje za fejsbuk, prase...dolaze četvrti trubači...tvituješ...opet Dačić i Tadić...
7. Kradeš trubu od jednog Cige i sad ti sviraš trubu dok igraš fudbal...devet piva.
8. Svađaš se sa saobraćajcima...
9. Budiš se i pojma nemaš kako si došo kući...
10. Duhovi se slave tri dana, krećeš u novo selo, i opet tačka 1.
Čeoni sudar onih koji ne znaju da sviraju i onih koji ne znaju da piju.
Možda već prežvakana tema, obrađena više puta, no, pošto neću da tražim i da čitam šta je ko imao da kaže, pokušaću iz svog ugla da na najslikovitiji način prikažem seosku slavu u mom selu, koja se ne razlikuje mnogo od seoskih slava po drugim selima, osim po stepenu rizika po individuu, pa se nadam da ću onima koji nisu obilazili manifestacije ovog karaktera pokušati da objasnim i dočaram kako to sve izgleda, a onima koji su je posećivali kao ja, malo da zagrebem po sećanjima. Do prve sledeće!
Znam, to je isto kao Guča!
E, vidiš nije! Seoska slava u tvom selu nipošto nije kao Guča! Prvi razlog zato što je u tvom selu! Čak i ako je u selu pored, nikada neće moći biti kao Guča, jer koliko voliš da odeš u svoje selo, isto toliko voliš da odeš u susedno i da im gledaš žene! Pa šta ti Bog onda da!
Kad smo prešli preko toga, idemo dalje.
Euforija se oseća sigurno nedelju dana unapred. Osećaj pojačavaju prvi cigani i Srba iz Iriga sa čuvanim autobusom Alexandar, koji stoji tačno na centru sela i uvek prvi dodje.. Negde sam čuo da mu je tatu ubio voz na pružnom prelazu, ali nikad potvrđeno. Rampa se nije spustila valjda, ili se još nije digla. Ali to sad nije bitno. Odeš sa komšijom na partiju stonog fudbala, i misliš da je tvoje selo Vegas jebote! Ali stvarno to misliš, ne proseravaš se! A kako dani prolaze, sve je punije. Tezge se montiraju, svaka šira ulica i park u selu postaju parking, ali ne parking kako ga svi zamišljaju, nego kao da je neko prodrmao zemlju i ostavio auta tako kako su se zatekla. To su uglavnom lade specijalke, stari stojadini, po neki golf i slično. Ujutru rano pred njima vidiš starog cigana kako jede sendvič od po vekne leba, i 300g Nedeljković salame i dijamant majonezom. Onako skroz do ušiju masan. Šatori su u montaži, ali oni čekaju predslavu i slavu. A to čekaš i ti, da se odma razumemo. Omladina, ona najmlađa čeka nešto drugo. Autiće na udaranje, sa komentarom "bravo bravo bravo, naaaaagradna vožnjaaaa, auto broj seeeeedam" ! Nemate vi pojma koja je to sreća! Pa kad sam kao dete dobijao nagradne vožnje, srce mi bilo ko planina! A kad patkicu skinem! Ej ljudi, patkica na ringišpilu! A gurao me Sima, stariji brat od tetke, utovarao od sedme godine, kvartalno podeljeno, detelinu, pa kukuruze, pa drva a na zimu čistio 5 dvorišta snega. Mogao me gurnuti do drugog sela da je teo, al to tad nije bilo bitno! Odlutaše sećanja. Elem, gde smo stali? Kod šatora! Za predslavu peva Vesna Vukelić Vendi. Jebi ga, ne možeš da biraš, makar ćeš joj gledati pod suknju ako uspeš. Radije bi voleo da vidiš, ako si Sremac, neku tamburašku bandu, uglavnom Diku ili Zlaju iz sela, a ako te je muka naterala da dodješ stotinama kilometara daleko od svog pravog sela, onda bi makar taj dan voleo da čuješ zvuke (Manjače, Vitoroga, Like, Banije, Korduna). Ali nekako se svi nađete na toj Vesni Vukelić Vendi, a i posle celodnevnog ispijanja piva ili nečeg sličnog, retko soka, manje bude i to bitno. Bitno je da je sve puno.Šator ko šator, sklepan od onih jadnih rešetkastih komada, sa ispreplitanim kablovima za struju i instrumente,koja se uglavnom krade sa obližnje bandere, gde jedno celo pre podne slušaš "jedan jedan jedan tes tes tes.... jedan dva jedan dva", kao da se štimuje orkestar bečkih dečaka u najmanju ruku. Ali ni to ti ne smeta, slava se približava.
Došao je dan predslave. Ako pada u petak, može se reći da je to meka i medina seoskog turizma! Još će biti punije, doći će i žena sa strane, a svi znamo zašto su došle. Šećerna vuna, kobasice, prasad i jaganjci na ražnju, pljeskavice kod Lisa, svilene bombone i drugo, samo su deo ugostiteljskog asortimana. Da ne pominjem da svako i malo gadljiv neće moći da pojede ništa od ovog, jer cigan Steva recimo, dok nabija prase na ražanj, u isto vreme, peče pljeskavice, cepa drva na obližnjem improvizovanom panju, vraća kusur i onako znojav od tolike vatra na 35 stepeni briše čelo keceljom o koju naravno briše i ruke. Čak sam čuo jednu anegdotu, koju ne mogu da potvrdim, naime u selu Vojka je jedan drug od mog druga (već i suviše sumnjivo, ali ajde) došao kod cige da kupi pljeskavicu, tj kod ciganke, i na pitanje šta ćeš od priloga on je rekao majonez, ona mu je to uredno stavila plastičnom kašikom, i kada je rekao senf, dotična je bez po blama olizala kašiku i istom zagrabila senf iz činije.
No nije ni bitno, dojam je bitan, dočarati detalje.
A na dan slave? To je već umetnost, ako bude sreće i istorija. od ranog jutra svi pomenuti mirisi pomešani, atmosfera se oseća u vazduhu, muzika se svuda sprema i donosi alkohol u velikim količinama. Zvao si sve drugare iz drugih sela i gradova koje imaš! Za seosku slavu se po pravilu sa svojima ne družiš u toku dana. Može pivo-dva dok skokneš u selo po hleb, ali to je to. Sa njima se uveče nalaziš, naročito ako se spremaju batine nekom gostujućem igraču. A da budemo iskreni, uvek se spremaju. I to je nekad bio deo asortimana što slava nudi, seljačko pesničenje zbog gledanja tuđih žena i to je sve. Ali sada je to nešto sasvim drugo. Tako da moram priznati, i zbog promene oružja ratovanja a i zbog godina, ne praktikujem ovaj deo više. I da vam budem iskren, nekad mi tako bude žao. Nekad mi dođe da se sa nekim pobijem, što mi je devojku samo pogledao. Osudite me, ali tako je! Kažem, nemam više onih kuražnih 19-20 godina, da skačem ko mlad poskok, ali poželim se nekad. Pa da idem na česmu pred manastir krvavog nosa. A ona ide sa mnom, onako uplašena, a ti heroj. Ih!! To je bio život!
Opet su me emocije podsetile i vratile unazad!
Uz sve pomenuto, znate i sami da ide sedenje pod šatorom do jutra, slušanje pomenute Vesne Vendi, u najbolju ruku Mileta Gelića Bosanca i revidiranje memorija sledećih nekoliko nedelja svima prisutnim a i neprisutnim. I svi, koliko god se folirali vole da dođu kod mene na slavu, da jedu da uživaju, ali samo oni koji počnu da se žale na sve, gube pravo na članstvo iduće godine! Znam i ja da nije savršeno, ali si pozvan od srca! U stvari, meni jeste savršeno!
A jutro posle slave? Kao ratno polje posle bitke, samo što nema krvi. Pola već popakovani i otišli, pola se u žurbi pakuje, i pričaju sa ostatkom kako zarada nije kao prošle godine, iako je tada bila kiša, i kako je stanje u državi loše. Ali doći će i sledeće, to je njihov život. Ne žele ništa drugo osim da prodaju plastične puške i pištolje i tombolu za 100din. I to je pošteno! Svuda smeća, praznih limenki od piva, po koja nedovršena pljskavica po jendecima okolo, a njih ubrzo razvuku seoske lutalice.
I to je to, od sutradan sve po starom, ustaljenom životu, čeka se prva seoska slava u komšiluku, na koju isto toliko voliš da odeš, i jedva čekaš. Tako, živimo od slave do slave, i uživamo, i ne foliramo se da uživamo! A to što smo malo sirovi i teški, takvi smo, ako hoćeš da dođeš, dođi brate i ne pitaj puno, a ako nećeš? Pa ni ja ne idem po nekim fensi objektima sa rakijom od maline i ostalog Berry voća, kako ih Amerikanci zovu, jer mi nije mesto. Ne idem negde jer je u modi!
Pa dođi dogodine na Vidovdan, ako stigneš naravno! Još ako je subota? (a nije, ove je bila!)
