Ekipa koja se sastoji od bliže i dalje rodbine a neretko i par komšija koji uskaču za ne daj bože jer nikad se ne zna kad može da zatreba stručna pomoć. Dovuku se rano ujutru, obavezno oko osam časova a onda prave sedeljku uz burek i ispijajući prvu kafu i pričaju o planovima šta sve treba i odakle da počnu. Rasprava traje tri sata a ako se umeša i domaćica kuće onda se usvaja njen predlog jer je najrealniji i najbolji ali tek posle desete konstatacije da se ne može uraditi kako je prvobitno zamišljeno jer domaćica najbolje poznaje svoju kuću. Počinju pripreme za rad koje traju pola sata. "Jel idemo?" "Hajde." Petnaestak minuta pauze. "Jel počinjemo?" "Počinjemo." Deset minuta ćutanja i sedenja i napokon ustaju sa stolica. Radovi su konačno počeli. U toku radova, dolaze do zaključka da je teča zaboravio da ponese četku, da je deda starojko zaboravio svoje naočare. I ništa ne bi bilo da komšija nije poneo četku ali ipak snajka treba da skokne do dedine kuće po naočare. Braća od tetki se tuku oko toga ko će šta uraditi. Ponovo konstatacija da su zaboravljeni alati. Kum uskače u kola i ide po alate dok deda starojko nestručno malteriše. Konačno su svi alati na okupu i ozbiljni radovi mogu da počnu. Između radova popiju još po pola litre kafe, dve litre piva, soka i uz malo sreće vode, napune stomake hranom. Kraj radova. Svi gledaju, procenjuju i mere na kantar šta je ko i koliko uradio. Zid koji je deda starojko sam uradio je malo krivlji nego što bi trebalo, daske na gelenderu koje je teča merio i sekao nisu dobro premerene pa zbog toga moraju da seku odgovarajuće parčiće drveta da bi popunili prazninu. Kum koji je nameštao prozore je zadovoljan svojim radom i ako je prozor u kuhinji malo otišao u levo a onaj u sobi u desno. Komšija, naravno ništa nije uradio nego je samo bio povremena veza između alata i majstora. I pored svog inteligentnog rada zaključuju da je sve urađeno kako treba i po meri.
