Sfumato

Svijet iz perspektive posmatarača za stolom u uglu kafane, kroz veo duvanskog dima.

On je taj koji prvi ulazi i poslednji izlazi. Sjedi sam za stolom sa limenom pikslom, predizbornim upaljačem, mekim pakovanjem cigareta i čašom lošeg alkohola, nehajno nalakćen. Tako ga drugi vide. Njegov pogled filtriran je dimom cigarete bez filtera iz ugla usana koja kao da se nikad ne gasi. Ne znaju ga po imenu. Tek ponekom konobari nadjenu nadimak, ali ga nikad njime ne oslove.

Gotovo neprimjetan za druge. Vide ga, ali se ne bave njime. Ni on se ne bavi njima. U njegovoj slici nema oštrih ivica i jasnih oblika, nema jarkih boja, nema društva, nema porodice. Sve je obavijeno izmaglicom nezainteresovanosti i samodovoljnosti. Sfumato kao tehnika življenja i nirvana u pravom smislu riječi.

- Jebem ti inventuru, da ti jebem! Ima l' išta na svijetu dosadnije... Dokle smo?
- Magacin završen, šank završen. Još samo ovo po kafani.
- Dobro, to ćemo časkom. Piši - stolica!
- Komada?
- Trideset.
- Toliko je i bilo. Dalje!
- Sto.
- Komada?
- Deset. Gospodin u korneru.
- Komada?
- Jedan.
- Ček! Prošle godine su bila dvojica.
- C'est la vie, moj Milutine, c'est la vie...

http://vukajlija.com/forum/teme/68599-ja-u-skolu-idem-i-dobar-sam-djak-ko-od-skole-bezi