Siroma' sam, al' volim da živim

Tozovčeva poslanica Srbima. Uprošćena životna filozofija mladih poljoprivrednika.  Ono iskonsko što nas spašava od kobejnovanja. Jer život je, ipak, lep.

Mesec je stondirao prolećnim nebom iznad Šumadije.  Beli oblaci činjaše njegovo kretanje vidljivim. Avalski toranj značajno klimnu antenom u znak pozdrava, u trenu kad Mesec bejaše jako blizu, te nastavi da nadgleda auto-put i ovaj deo Srbije.  Na senu iza štale, oprućen, ležaše Milutin, bludni sin ovog podavalskog sela. Razmišljaše o prolaznosti života i svojoj trenutnoj situaciji.

Posao nema, a od poljoprivrede slaba vajda. Živi sa majkom i babom, i kao jedina muška glava, on je domaćin. Otac mu se pijan smrzao u snegu još daleke '89-te i od tada zna samo za rad i odgovornost. Nije ni pomišljao da napusti selo. Tu je ipak svoj na svome. Iako uskoro puni 36-tu, nema stalnu devojku niti je uopšte blizu ženidbe. Kad malo bolje razmisli, jedina devojka koju je ikada imao je bila Radmila iz susednog sela i zabavljali su se nešto kratko dok su učili srednju ugostiteljsku školu u Mladenovcu.  Ona se udala još na drugoj godini za nekog klošara iz Vrčina i deca su joj već tinejdžeri.
A trudi se Milutin i dan danas da nađe neku. Gde god čuje da ima cura za udaju, on ide tamo, kao poslom, ne propusti da poseti prodavnice i bircuze u radijusu od 5 kilometara od udavačine kuće, ne bi li što jasnije istakao svoju kandidaturu.  Jednom je zamalo, sa nekom grupom pešterskih neženja, otišao i u Albaniju. Ipak, baba ga podseti da pradeda Savatije stradaše od arbanaškog metka 1915.-te pri povlačenju, te odusta u poslednjem času. Sada, dok u gluvo doba leži na stogu sena i udiše behar procvale trešnje pomešanog sa mirisom pokošene mlade deteline,  oseća kako mu se gorka suza, negde iz utrobe penje uz grlo i juri kroz nos, te se taloži u krajevima očiju. Kao da mu je samoća lično uzurpirala deo tela ispod dijafragme i vremenom se, kao kakva bolest, širila prema kičmi i rebrima izazivajući nepodnošljivu teskobu.
Rukavom ručno vezene košulje obrisa providnu kap koja se zaustavi na obodu vilice, te steže zube. Namah se naljuti na samog sebe zbog ovog trenutka slabosti. Uloži dosta napora da se natera da misli kako će sutra odigrati svoju 288.-mu utakmicu za seoski klub i to kao kapiten i komandant odbrane. Igraju u Umčarima, tamo ima dosta stasale ženskadije, a on večeras nije u kafani, iako je subota i trešti muzika, igraće kao zmaj. Pa onda u ponedeljak treba da stignu premije za mleko, a u petak već počinje vašar u Topoli, eto i njega tamo, podeliće troškove benzina sa komšija Mitrom, bog da ih vidi.
Opet mu na pamet pade Radmila iz devojačkih dana i njene pozamašne, teške grudi i ovoga puta ga zapljusnu topli talas miline u donjem delu stomaka. Milutin se skoro glasno nasmeja, te poče da otkopčava svoje težačke pantalone od grubog sukna. 
Mesec, koji već beše stigao do Dunava, lagano se okrete da proveri da Šumadiju ostavlja u najboljem redu ove prelepe noći. Avalski toranj se mogao zakleti da su se mesečevi krateri na tren razvukli u nešto što neodoljivo podseća na šeretski osmeh.