Status kvo uma, totalna emotivna blokada.
Aboslutna ravnodušnost ka svemu.
Nisi tužan, niti srećan, niti bilo šta i bilo ko može da utiče na promenu istog. U tvom je mozgu slika zamućenog prozorskog stakla autobusa u kome je 30 stepeni, dok je napolju 10, i magla ga jede. Niti snage niti volje nemaš da bi išta promenio. Svaka misao koja može da aktivira neku promenu raspoložena bude razbijena od strane sivila kao brod o prikriveno stenje u buri. Prodje samo od sebe, za neko random vreme.
- Dobro jutro.
- Dobro jutro.
- Doneću ti kafu, pa da pogledamo neki film?
- Neka. Radi ti svoje. Ja ću još malo da ležim.
- Što, šta ti je?
- Ništa.
- Pa šta si se skenjao?
- Nisam.
- Pa šta je onda?
- Ništa.
- Vidim da te nešto muči, šta je bilo, pobogu?
- Ništa.
- Jesi li ti to nešto ljut na mene?
- Nisam.
- Pa šta je onda bilo?!
- Ništa.
- E znaš šta, ako nećeš da pričaš, ne moraš, idem ja!
- Dobro. Ćao.
- Što se tako ponašaš? Šta sam ti uradila?
- Ništa.
- E jebi se, znaš?! Što nećeš da mi kažeš šta ti je?
- Nije mi ništa.
- Baš si stoka.. Idem, a ti kad rešiš da mi se izviniš za ovo, javi se.
- Dobro. Ćao.....
- Evo sine, donela sam ti sendvić i sok, hoćeš još nešto?
- Neću, hvala.
- Šta si ti tako pokunjen?
- Nisam.
- Pa šta si se tu šćućurio u sobi, što ne ideš napolje ili tako nešto?
- Ne ide mi se.
- Pa zašto?
- Tako.
- O pobogu, pa šta je bilo?
- Ništa.
- Jeste li se svadjali opet?
- Nismo.
- Jesi tužan zbog tate?
- Nisam.
- Pa šta je onda?
- Ništa.
- Dobro, reci ako budeš hteo da pričaš, tu sam ja..
- U redu. Hvala.
