Dešava se na kraju radnog dana, kada stignete kući, sa posla/sa fakulteta/iz škole, i kada u sobi počnete sa skidanjem sve dodatne opreme sa sebe.
Ručni sat se skida sa ruke, skidaju se slušalice (večito umršene), gasi se iPhone/iShuflle/iWalkman/iRadio (šta ko sluša), iz džepova se vade redom mobilni telefon(i), ključevi, novčanik, papirne i/ili vlažne maramice, zatim žvake, ako je išta ostalo (najčešće Orbit svetlozeleni), labelo za usne (ako je zimski period), neki skidaju i naočare, a neki skidaju i prsten (da se razumemo, ima ljudi kojima prsten smeta).
Kod pripadnica lepšeg pola, uklanjanje svih tih pomagala, takozvanih-gadžetsa, traje malo duže, iako one imaju jednu veliku torbu, (po mogućstvu Lui Vilton), pa je onda sve gore navedeno smešteno u nju, ali, one imaju procese skidanja šminke, nakita i ostalih fimejl gadžetsa.
Vraćam se sa posla, ulazim u kuću, sažvakan celodnevnim rmbačenjem i gradskom gužvom u špicu; još sa vrata osećam miris gulaša!
Keva viče: "Ajdeeeee da jeeeedeeeš! Spremila sam guuulaš!"
Odgovaram: "Evo, samo da ostavim stvari u sobu!"
Process: >>removing all gadgets<< :loading:
. . .
Keva opet viče: "Ajdeeee bre, o'ladi se ručak, čekamo te 15 minuta!"
Derem se iz sobe: "Evo bre, samo da poskidam ove gadžetse sa sebe!"
Čuijem ćaleta koji gunđa: "U naše vreme je bilo bolje, bez sve te tehnologije, nismo ni struju imali, pa smo opet bili živi...a sad čekam ovog magarca pola sata dok mi creva vrište bariton..."
