Osoba koja nema hrabrosti da se suoči sa pravim ludacima, pa zato obuzdava nemirnu decu.
Strašilo za nedisciplinovane đake, kada učiteljica, ili nastavnica preti nekome da će ga poslati kod psihologa.
Ono što plaši nije sam psiholog, već šta će biti kada ostatak odeljenja vidi da je taj neko bio kod psihologa. Sasvim izvesno će ga proglasiti za ludaka, i shodno tome će ga zajebavati.
Kada neko ima tu nesreću da ode kod psihologa, predstoji mu čitavih 45 minuta trućanja o poremećenom sistemu vrednosti, potisnutim osećanjima i o nemogućnosti da se razlikuje stvarnost od fikcije. Na ne tako suptilan način, psiholog će pokušavati da izvuče informacije o porodičnoj situaciji đaka koji mu je poslat, da bi pljuvanjem po njegovim roditeljima objasnila njegovo loše ponašanje. Što se više đak trudio da objasni kako oni nemaju nikakve veze sa tim, psiholog je sve više uveren da je na pravom tragu. Čak iako se okane toga, onda će iskoristiti činjenicu da on (kao i svi drugi) igra nasilne igrice i da on nije u stanju da ih odvoji od stvarnosti, pa su mu one uništile sistem vrednosti.
Kada se seansa završi i đak dođe nazad u svoje odeljenje, svi ga zajebavaju da je ludak. Ovakvo iskustvo, deluje na đaka da ubuduće po svaku cenu izbegava odlazak kod psihologa, tako što će da se smiri kada to bude bilo neophodno.
Najefikasnija mašina za transformaciju izostanaka sve vrste u opravdane, te ona radi bez bespotrebnog alarmiranja roditelja. Neprikosnoven što se tiče gore pomenute radnje i na samom je čelu stvari koje se koriste za pravdanje. Može da posluži i kao sigurno sklonište od svakodnevne monotonije kojom su prošarani uobičajeni školski dani. Dovoljno je samo slagati kako imaš neki problem, i tada zabava počinje.
- Uđi, sedi ovde.
- Hvala.
- Posluži se bombonama, evo.
- Može koja, hvala.
- E sada, Marko, reci ti meni što si došao ovde danas? Šta to muči jednog tako velikog dečka? Hoćeš soka, izvini, nisam te pitala?
- Čašu jednu, neću više.
- Onda? Slušam te.
- Pa, imam problema kod kuće nekih, ali ne smem da pričam baš o tome jer se bojim...
- Hajde, ja sam osoba od poverenja, meni možeš sve da kažeš! Uostalom, za to ja i služim.
- Tata malo voli da popije ponekad, znate...
- Da, da. Slušam te ja sve, pričaj.
- Popije tako i onda kada se vrati kući maltretira mene i brata, dok mamu ponekad i udari...
- Iju! Dete jadno, pa koliko to već traje?
- Evo nedavno je počelo, negde pred kraj avgusta, stvarno nije bio takav pre. Ne mogu više da izdržim, morao sam nekome da ispričam sve ovo...
- Der der, rešićemo mi to sve.
- Mogu još malo soka?
- Možeš dušo, naravno! Uzmi još koju bombonu!
- Može, hehe.
- Šta te još muči?
- Dere se na mamu nekad, ne možemo brat i ja da spavamo... Ne znam šta im je.
- Prokletnik!
- Teto, moram da idem sada, dolazi tata po mene, mogu da dođem i sutra?
- Uvek, kad god imaš neki problem, ja sam tu.
- Doviđenja.
- Ispratiću te, 'ajde.
------ 'De si majstore, idemo kući, mama napravila punjene paprike, prste da poližeš! Dobar dan gospođo.
- Zdravo. Marko, zapamti šta sam ti rekla.
- Hoću!
- Kako bilo u školi?
- Super, bio sam kod ove tete na razgovoru, nešto bezveze, barem sam se najeo bombona!
- Najeb'o si ako ne budeš mogao da ručaš!
- Nemojte se derati na njega, sa decom se tako ne razgovara!
- Šta si ti ovoj nasrao, da mi je znati. Požuri, ističe mi parking, posle će biti tajo ja bi' patike.
Kažu da je psihologija egzaktna nauka, no meni ipak nije jasno kako nekom detetu može pomoći osoba koja ni sebi nije u stanju da pomogne. Počev od garderobe, koja je po svemu sudeći nabavljena iskakanjem sa trećeg sprata i proletanjem kroz komšinicin okačen veš, do životnih stavova, stečenih verovatno padom na glavu prilikom istog skoka.
Prvi susret sa psihologom usledi prilikom procene kako će se deca razvijati, u kom kolektivu će se najbolje uklopiti i iznad svega kakav učitelj im najbolje odgovara, kako bi se sastavilo odeljenje. I tu uglavnom useru motku do srži, doduše, dobrim delom jer roditelji već znaju kog učitelja bi želeli i slično. Tako se desi da u jednom odeljenju (kakvo je moje bilo) bude 10ak buržuja, 3-4 socijalna slučaja, 2-3 štrebera i učiteljica koja mnogo voli poklone (ako me razumete). Do osmog razreda su se posle svi iščuđavali zašto je odeljenje tako delikventno.
Zatim, psiholog je tu da prati razvoj ličnosti i inteligencije, što se postiže, jelte, vrlo korisnim savremenim testovima, poput "izaberi kuglicu od ove tri", "imaš romb, da li bi u njega ubacio piramidu ili krug" i "da li prilikom izrade ovog testa osećam bol u genitalijama" (istinit primer). Psiholog je takođe tu da reši konflikte među učenicima kada nastavnici više nemaju živaca. Tako je recimo izveden zaključak da sam ja podjednako odgovoran zato što sam sedeo u klupi i pisao dok me je stolicom sa drugog kraja učionice gađao drug (danas inače odličan poznavalac beogradskih policijskih stanica).
Psiholog: Imaš li ti braću i sestre?
Pera: Imam.
Psiholog: I voliš li ih?
Pera: Naravno, pobogu...
Psiholog: Sigurno me ne lažeš? Da li ih, iskreno, onako duboko u sebi, mrziš?
Pera: Pobogu, ženo, razbio sam loptom prozor zato što sam smotan, ne zato što sam psihopata!
Profesor koji uverava neobaveštenog roditelja da se sinova 4 keca ipak mogu ispraviti i da nije tako strašno kako izgleda.
