Zaraslo paperje na licu ćose. Ona razređena braduljica, otprilike volumena maslačka, prilično neugledna ali zato džiklja na sve strane. Zapuštencija.
Kanda su se obe glave umorile od borbe za prevlast i potom sklopile dogovor da isfuraju istu zurku u znak primirja. Istočnjački mudrac haiku master fazon, a u verziji prilagođenoj podneblju - brucoš na bogosloviji.
Kada je reč o motivu za takve momente, a jebiga, obično je to odraz neveštog nastojanja pojedinca da se prikaže u nešto muževnijem izdanju, puko nadanje da će posred savane naprasno nići džungla, uprkos prilično skromnom rastinju na raspolaganju. Rezultat je, svakako, sasvim suprotan očekivanom - ispada smešan, pa i ismejan, takoreći biva pajcem.
Dakle, tačno da ga posadiš na motku i popaješ paučinu njime.
E, a što se etimologije tiče, skubež je u Srbiji srednjeg veka predstavljao krivično delo čupetanja brade među zavađenim geacima, što pruža idealnu podlogu jednom modernijem tumačenju - tim pre što baštinik takve facijalne frizure zaista izgleda kao da je pao u nemilost gengu razularenih sebara i završio očerupan.
- Mmmmm volim ja svoju vankicu bonbonicu, đido đido k jarcu iz pećine...
- A da se ti ipak obriješ malo, a?
- Šta fali mala, zar ne voliš kad brci žare?
- Pod jedan - stigla mi je tetka iz Crvenke, tako da se nećeš tog leba najesti svakako. Pod dva, taj đakonski skubež, golica jebeno, a pritom izgledaš k'o čubakina đana.
- ...
- Eventualno drugi slot, ali danas baš puštam boju, pa ako nisi gadljiv, navali. A sad pravac kupatilo i potkreši malo te lijane, vise ti tarzančići od pajgle što si knjofao sabajle.
