Stare stvari koje imaju jako malu do nikakvu upotrebnu i diskutabilnu sentimentalnu vrednost.
Gomilanje skupljača prašine je jedna od naših tipičnih mentalitetskih karakteristika (tip Ljudi koji ne skidaju celofan sa kućnih predmeta). Kombinacija egzistencijalne nesigurnosti i svojevrsnog balkanskog tvrdičluka. Te osobine su naročito došle do izražaja zbog kriznog perioda u kome živimo manje-više poslednjih 20 godina a pik je dostigao u prvoj polovini devedesetih (po nekima, tek sada). Prosečan Balkanac i dalje ima izraženu svest da je kupovina bilo čega novog neopisiv luksuz i ograničenu percepciju činjenice da određene stvari vremenom gube na vrednosti, naročito ako su pohabane ili spadaju u klasu računara i prateće opreme.
Kad skupljači prašine nekim čudom konačno završe u kontejneru, možete se kladiti da će već sledećeg dana osvanuti na nekoj improvizovanoj tezgi.
Crno-beli televizor koji odavno ne radi, ali još uvek stoji na komodi, sa miljeom i vazom ili porcelanskom figuricom na vrhu. Do pola zarđala veš mašina na terasi prekrivena najlonom. Matori 386 sa požutelim CRT monitorom koji se šepuri sa pisaćeg stola u dnevnoj sobi iako nije paljen godinama. O iznošenoj garderobi nakupljenoj u ormaru ili gomili sitnijih kućnih aparata, polomljenih igračaka, starih časopisa, itd. nakrljanih u špajz ne vredi trošiti reči.
Najčešći izgovori za čuvanje i gomilanje skupljača prašine su: "Žao mi da bacim!", "Jesi li ti normalan, magarče, znaš pošto sam to platio?!", "Možda zatreba jednog dana/može da se popravi!", "Pa vidi, skoro k'o nov."
