Lepo letnje poslepodne. Krenes da se prosetas malo gradom. Vreme lepo onako budi ono najlepse u tebi i prosto samo sto ne krenes da skaces od srece. Vidis neki kiosk sa sladoledima i pomislis: Ma neka ide do djavola uzecu kugli do neba! Uzmes ih u najrazlicitijim oblicima i ukusima i kada si u fazi totalne ekstaze niotkud se stvori oluja, ona letnja vecernja. I (blazen da je Murphy) ti bas tada moras da ides uz vetar. Silna prasina ti ulazi u oci, ne vidis nista. Probas tvoj sladoled i vidis da je i u njega usla prasina i da vise nije ni za sta. Bacas ga u kantu i postajes teski mizantrop, pljujes i psujes sve na sta naidjes.
