Arogantno-sadistička rečenica koju izgovaramo isključivo u društvu sa kojim još nismo dovoljno bliski da bi nam iskreno reklo da ne da smo smorili, nego smo baš ono smorili. Ovu rečenicu ubacujemo kao intermeco za vreme maratonskog izlaganja o potpuno arbitrarnom iskustvu koje se prisutnih tiče upola manje nego sećanje na vešerničke probleme vezane za bljuzgavicu od lanjskog snega, ali je nama ostalo istetovirano u mozgu zbog nekog arbitrarnog detalja koji se samo nama čini kao poseban, jer iz našeg tunela stvarnosti izgleda kao neverovatno fascinantna pojava koja bi u drugima trebala da izmeni pogled na shvatanje života i stvarnosti uopšte i stoga uzima sebi za pravo da bude opisana do najsitnijeg detalja auditorijumu koji, da bi ispoštovao etiketu pristojnosti, mora da se pravi da u priči pronalazi nešto odista vredno posvete mnogostruko više od 10 sekundi svoje pažnje.
