Reklo bi se - ništa lakše. Gomila glumaca koja vuče za rukav radi epizodne uloge, buljuci ribetina sa Akademije koje ginu da se skinu, statisti koji rade za sendvič, scenarista koji nudi scenario za DŽ... Svi bi oni htjeli da se upoznaju sa raskošem tvog (ne)talenta čuveni Režiseru! Znaju oni da tvoje snimanje reklama i vođenje trač-emisija služe samo kako bi inspirisali genija u tebi.
Ipak... Film je produkcijski i lokacijski veoma zahtjevan, treba podmititi kritiku, pa specijalni efekti - suma sumarum tristo milja jevreja.
Gdje naći toliki novac? Ministarstvo će dati trećinu, jer znaš čovjeka koji poznaje čovjeka. Za ostatak ćeš se obratiti tim divnim ljudima iz NVO sektora.
- Ali, gospođo, ili gospođice, ili gospodine Nataša, kako da ubacim scenu u kojoj četnik čereči devojčicu u film čija se radnja odvija u Budimpešti?
- Improvizuj! Neka Sergej pati od PTSP-ja, malo retrospektive kroz san glavnog lika i to bi bilo to! Neću ja da te učim tvome poslu! I neka ti glumci kroz čitav film kao mantru ponavljaju rečenicu "Mi smo, Srbi - gomna!" ili od šuški nema ništa! Si razumeo?
- Jesam, jesam! Molim vas, da li možda znate gde se nalazi organizacija koja štiti prava LGBT populacije?
- U istoj su ovoj zgradi, samo sprat iznad.
- Hvala.
.
.
.
.
.
- I kažete da ćete mi dati stopedesethiljada? Bez ikakvog uslovljavanja?
- Tako je.
- Hvala vam do neba! Kako ste vi divni! Hvala vam, o, meceno!
- U stvari, treba da uradite samo jednu sitnicu.
- Ma, samo recite!
- Nije ništa strašno. U skladu je sa vašim prezimenom... Karanoviću.
