Poslepredsoblje
Prokletinja.
Zatvor u kome si se obreo, ni sam ne znaš kako. Zatvoren u četiri zida, pred kockom koja je veoma slična onoj drugoj kocki, prozoru u svet, a opet - toliko različita. Pruža ti sve i sve ti oduzima.
I dalje je tu: soba. Sklonište od buke, od kiše, od ljudi. Sklonište od svega što te smara, što te iscrpljuje, što te deprimira. Ostrvce u okeanu, hladovina u pustinji. Njene senke se spajaju sa tvojom i postaju deo tebe samog.
Pod kožom osećaj svraba - to živci daju sebi oduška, govore ono što sam sebi ne želiš da kažeš, ne želiš sebi da priznaš. Otvaraš prozor, kao neko kompromisno rešenje, jer ne želiš da otvoriš vrata i sebe izbaciš van. Jer, tamo ispred praga, sa druge strane, tamo je sve što te kao presa pritiska. A, to što te ova četiri zida drže ograđenog, što od tebe prave prepariranu životinju i što ti od mozga i celog tvog bića prave bljucavu kašu, to ti je taman po meri.
Soba... prokletinja...
Deo stambenog prostora koji na indirektan način pravi dodatni, pretežak problem i stvara pritisak pojedincu koji se nađe u teškoj životnoj situaciji. Soba prati, soba vreba. Što je vremenski period nalaženja u teškoj životnoj situaciji duži, efekat sobe postaje izraženiji i dobija prioritet nad rešavanjem realnog problema. Ako postane previše dominantan nad zdravim razumom, velika je verovatnoća da će vas obući u belo, čašćavati sitnim belim pilulama, a beli mantili će vam biti najbliži prijatelji. Interesantna je činjenica da od efekta sobe ne mogu pobeći ni beskućnici, vozači kamiona koji ceo život provedu na točkovima, članovi plemena koji obitavaju u kolibama, kao ni Eskimi koji čitav vek provedu u iglima. Jednostavno, niko nije pošteđen i soba će vas sačekati kad tad kao primesa problema u kojem se nađete.
- Brate, Maji kasni već dve nedelje. Pazili smo, vadio sam na vreme, ne znam kako.
- Čoveče, pogledaj se, kao da te Dunav izbacio, je l' spavaš u kreču, jedeš li nešto?
- Ma pusti me jela, ne znam šta ću sa sobom.
- Bolje mlad tata, nego mrtav tata. Ajde, i moj je isto imao 17 kada je mene napravio pa šta mi fali.
- Jeste, ali Ružica nije imala 15 tada.
- Pa nije, ali jeste 17. Ajde ti lepo da počneš da jedeš, a ostalo ćemo lako.__________________________________________________________________
(Dva prijatelja iz susednih plemena se sreću na reci)
- Humunukumupuapua, kako si?
- Eh prijatelju, loše. Koliba mi pušta vodu, mučim muku.
- Ma šta pričaš, sredićemo to, imam u rezervi kvalitetnog lišća.
- ...a i žena mi je na putu da donese sedmo dete...
- Ooo Humi, čestitam!
- Nego, već četiri dana koplje mi na postu. Izmače mi jelen prekjuče za malo, a juče mi antilopa pobeže ispred nosa. Ne znam šta ću sa sobom.
- Ne brini Humi, daće tebi prijatelj antilopu što u'vati jutros, odlična je. Šššš šš š, eno jelena, daj koplje.
Sledeći stadijum od "osoba", koji dostižu osobe koje ne idu nigde i samo sede kod kuće.
