Fejkčina od pljeskavice koju podmeću ugostiteljski objekti na prometnim mestima pod šifrovanim imenom "jela sa roštilja". Komad prehrambenog govneta sa ultra-gistro-visokim procentom (do 5%) mesnih sastojaka, dok ostatak čini soja, bezukusna i bezmirisna hrana, čija je primarna ciljna grupa - stočni fond.
Detekcija ovog sastojka zbog prisustva to malo mesa i zato što je još uvek sve ćevru, praktično je nemoguća čulom mirisa i ukusa. Pritom se to ne može osetiti pod zubima, jer je sve fino upakovano između dve polovine prekjučerašnje lepinje, tek skinute sa istog tog roštilja kako bi omekšale i zavarale sopstvenu kamenost, istovremeno i uspostavile filtraciju pred kontakt zuba sa poetičnom fuzijom soje i emulgatora u sredini. Jedini način je da sačekaš da se ohladi, izvadiš mesni pokušaj između ta dva (sada) hladna kamena i da zagrizeš. Ako stekneš osećaj da je to nešto što bi trebalo da jedu krave i svinje, u pravu si.
Al' jedi, stoko, ionako gutaš sve što ti se servira!
- Hoćemo u kladžu?
- Mo'e, fali kinte.
- Taman tamo da pojedemo i pljeku, otvorili su i lanac restorana u sklopu kladionica.
- Ček, ti postiš?
- Ne, što?
- Pa nećemo te raspale sojare da jedemo, eti dobro, alo? Uplatimo tikete, a za ostatak odemo "Kod Mikana", da se useremo od roštilja ko gospoda.
