Nije to ništa, momak. Slušaj 'vamo. Rodio sam se u vreme prve petoletke, tamo negde krajem četrdesetih. Stari mi je radio u metalskoj industriji, stara bila daktilograf u administraciji. Oboje behu prvoborci, a za vreme kralja disidenti i progonjeni. Zadojen crvenom sisom, rastao okružen marksističkim učenjem, moj se put već mogao naslutiti. Beše te godine onaj talas demonstracija što pokrenuše studentska govna, koja će nam, kako će vreme pokazati, i doći glave. Ja tek izvadio crveni pasoš, završio za metalostrugara, zaposlim se kod staroga u fabrici. Nije prošlo ni pola godine, primiše mene u Partiju, kao vrednog i poštenog radnika. Postao sam nedugo zatim i član radničkog saveta, najviše samoupravne instance. Tu sam iz petnih žila urgirao za zapošljavanje mladih ljudi, držao vatrene govore u slavu socijalizma i marksizma, i- primetiše me. Oni. UDBA. Stiže meni poziv za askaru, napraviše mi ispratnicu, odoh ja u Maribor da odslužim domovini 18 meseci. Prođe i ta godina i po, ja put pod noge, pa za Ljubljanu. Stignem ja u Ljubljanu, odem na železničku, da sačekam voz via Beograd. Kad ono..
Prilaze mi dva starija druga, odeveni u dugačke kožne mantile.
- Drug Vojin Krešimirović?
- Taj sam.
- Budite ljubazni, pa pođite sa nama.
Ja šta ću, pođem sa njima. Stigosmo do nekog crnog Tristaća, otvaraju mi vrata, sedam ja unutra, kad tamo sve koža i jambolija. Rekoše mi da me voze u Beograd. Kod Njega lično. Uz put nismo više progovorili. Pustili na radiju neku muziku, voze me i ćute. Zagreb, pa autoputom Bratstva i Jedinstva, stižemo mi do pred zgradu SIV-a na Novom Beogradu. Uz pratnju ove dvojice, ulazim unutra, vode me do nekog lifta, pa njime u podzemlje zgrade. Otvara se lift, pred nama dugačak i širok hodnik, a na kraju velika, masivna, izrezbarena vrata od slavonske hrastovine. Otvaraju mi vrata, ulazim unutra, kad tamo- On, jebote!
- Pomaže Bog, druže Tito.
- Bog ti pomogao, druže Vojine. Sjedi. Hoćeš li popiti jedan dupli viski sa mnom, majku ti božju?
- Zašto da ne. Počastvovan sam.
- Kohibu?
- Može. Hvala. Čemu dugujem ovoliku čast, druže Tito?
- Kak da ti kažem, majku mu božju, dobio sam dojavu od državne bezbjednosti da si istaknut član Partije, vjeruješ u ideju marksizma, sposoban si i pametan čovjek. Hoćeš li da radiš kao tajni agent, da štitiš interese naših naroda i narodnosti?
- Pristajem bez razmišljanja, druže Vrhovni. Izdajte mi naređenje!
- Ćuj me ovako. Zamijetili smo izvjestan rast nacionalističkih struja u našim bratskim republikama, a izvor im je u dijaspori. Tačnije, jugoslavenske ustaše pokreće Ante Pavelić, a četnike Đujić. Tvoj zadatak bit će da ih likvidiraš. Jesi li spreman na takvo što? Možeš li podnijeti toliku količinu odgovornosti, majku mu božju?
- Naravno da mogu, druže Tito.
Dadoše meni štednu knjižicu sa neograničenom pristupom gotovini, nov pasoš pod lažnim imenom, mobilni telefon, ganc novu Volgu i koverat sa instruktažom. Zapalim ja Volgom do Lamanša, prevezu mene i auto trajektom do Britanije, pa odande nastavim autom do Sautemptona, tamo ostavim auto i ukrcam se na prekookeanski brod za Južnu Ameriku. Pravac- Argentina. Posle dve nedelje partijanja, pičaka i kockanja, stižem ja u Buenos Ajres. Aj reko da svratim dudarim vinjak u obližnjoj kafani, ulazim unutra, kad jebemti Ante Pavelić karta briškule sa Geringom i Hitlerom! Izvadim tetku, pobijem govna, odlazim do šanka, sedam.
- Štaš popit?
- O, zemljak! Daj dupli vinjak, pa da palim.
Popijem ja piće, natrag na pristanište, kad..
Drug Stari FIX calling
Answer?
- Au jebote, čim zove sa fiksnog, mora da sam nešto debelo zasro.. Hh-Halo? Druže Tito?
- PA DOBRO MAJKU MU BOŽJU DRUŽE KREŠIMIROVIĆU JESAM LI IZRIČITO NARJEDIO DA SAMO PAVELIĆA LIKVIDIRATE. HITLER I GERING SU BILI REZERVIRANI OD STRANE HRUŠČOVA. NIJE RED DA SAD SAMO MI JUGOSLAVENI PRIGRABIMO SVU SLAVU.
- Druže Tito, ja zaist..
- MA NIŠ, DRUŽE KREŠIMIROVIĆU, NIŠ. SADA VIŠE NIJE VAŽNO. NASTAVITE DELATI PO DALJNJIM UPUTAMA. tu tu tu tu
Ništa, nastavljam ja ukrcavanje na brod i odlazim za Njujork. Stižem posle desetak dana, sedam u taxi i kažem mu da me vozi direkt za Čikago. A imao sam pun kurac para, jebiga. Eto mene u Čikagu, svratim u neku pekaru da doručkujem burek sa sirom, kad tamo leb ti jebem sedi Đujić bradonja, tamani masnu gibanicu, a ona mast iz gibe sve mu se sliva niz onu bradurinu i na pola puta nestaje u njoj. Potegnem ti ja prangiju, roknem govno, i opet uzmem taxi pa zapalim za Njujork. Iz Njujorka uhvatim brod za Bar. Stižem u milu našu domovinu, a ono- priča tek počinje..
Ova nazovi "definicija" i hrpa esejističkih govana je pisana za takmičenje lovačkih priča, ali ja se nisam prijavio, tako da možete da je brišete i da me banujete zbog kršenja pravila.
