Kaže se za trenera koji se na poluvremenu već pomirio sa time da njegov tim gubi. Od početka drugog poluvremena piše govor, koji će kasnije pročitati na konferenciji za štampu.
B: Gosn. Miloje, konferenciju ćemo d' održimo u Mesnoj zajednici, Dom Kulture se renovira
M: Važi Bobane! Pa ovako, da počnem: Krenuli smo dobro, ali onda je sreća okrenula leđa. Primismo dva gola u tri minuta. Falio nam je Mirkov mali, jebala ga žetva da ga jebala, sledeći put ću da platim nadničara onom njegovom ocu, da ide da radi mesto njega, meni treba štoper. Onda su se igrači pogubili, i primili smo još dva komada. Jebem ti vojsku, kad mi uze Milorada, to je bio zadnji vezni, mogao je dvojicu da bije po bubrezi u isto vreme. I bilo je baš vruće, ovi iz vremenske prognoze opet slagali, mamu im jebem u pičku. I eto imali smo jednu šansu za gol, ali se mali Rakić spotakao na pertlu, trebaju nam nove kopačke a nemamo sredstava!
B: A za drugo poluvreme? Šta mislite?
M: Šta da mislim, posle 4:0 igrači su znali da smo izgubili, kapiten otišao po pivo ispred prodavnice, raspad sistema. 7:0 je bio logičan rezultat.
Neko iz publike: Je li Rade, šta ti misliš o ovom govoru, do sad nije bolji napisao?
Pa bre Živko kako da ne napiše, u triestom minutu uzeo papir i olovku, pomirio se sa sudbinom!
