Svako zna ponekog lika koji je smrt za živce. Trudiš se da budeš ljubazan, minimum kurtoazije, jer je u suštini ok osoba, samo nije svestan koliko je naporan. Tad uglavnom klimaš glavom i praviš se da slušaš.
Ponekad i provali. Ali nikad ne shvati.
- Eee, ćao! Šta radiš?
- Evo, ni...
- Joj, slušaj šta mi se desilo! Jutros sam išla da kupim farbu. Rešila sam konačno, hihihi...i sretnem Nikolu, pitao me je gde idem. Rekla sam mu "idem da kupim farbu". A on mi kaže "ne mogu da verujem da se farbaš", a ja kažem "pa šta ću, moram u ovim godinama", hihihi...onda me pita "a koje si ti beše godište?", a jooj, kad sam mu rekla, nije mogao da veruje, mislio je da sam mlađa, hihihi... a ja rekla "znam", hehehe...
- Da, da... (klimam glavom i prisećam se lekcije o daždevnjacima iz biologije)
- I onda sam srela drugaricu, pa sam otišla s njom do butika, išla da kupi suknju, baš lepa suknjica što je izabrala, a ja posle probala i prodavačica mi rekla da mi super stoji i da treba i ja da uzmem, hehehe, ja sam rekla da to nije za moje godine, a ona me onda pita koliko imam godina, pa kad sam joj rekla, nije mogla da veruje, hehe, a ja joj kažem "znam", hihihi...
- Mhm...(odmeravam ribu prekoputa, već sam zaboravio da ova tandrče pored mene)
- ...a da vidiš suknjicu, bela, na roze cvetiće...šta misliš? Možda bi ipak bila za mene? A?
- Aha...
- Hej, pa ti mene uopšte ne slušaš?!
- Jeste...
- Alo bre!!! Pa kome ja pričam??
- A, izvini, nešto sam se...ovaj...šta reče, išla si da kupiš farbu?
- Grrrr!!!
