U novije vreme ova Cecina pesma iz zlatnog doba turbo folka sa epilepsija-indukujućim efektima na spotu i tesnim kožnim pantalonama je postala himna, navijački čent i užasno iritantna pojava svih apsolventskih ekskurzija, medicinijada, pravnijada, elektrijada, i svih ostalih jada gde napaćeni studenti idu da šatro ostave srce na sportskim borilištima a u stvari ostave svoje telesne izlučevine u vidu vomitusa, urina, sperme i krvi iz posekotina izazvanih oštricom mehaničkog oruđa u vidu razbijenih flaša širom suncem okupane Budve i katancima okupane Vrnjačke banje. Počinje to da se peva i na apsolventskim i maturskim večerima, po svlačionicama kad se osvoji trofej, a i sasvim spontano u gradu. Ne treba ti ništa posebno, samo izrazit pad IQ-u izazvan vinjauom i lejm smisao za humor. Kako se ispoljava ovaj fenomen? Jednostavno. Najkurčevitiji iz ekipe, najpijaniji, onaj koji je antitalenat za svaki sport, ali jednostavno ide na tu JADU kao vođa navijača, jer ima tu neku harizmu i energiju, počinje da izgovara stihove ove pesmice... Svaki stih ponavlja raspomamljena rulja dobro nalivena pivom, obučena u majice odgovarajućeg fakulteta. Kada se refren ovako iseckan završi, svi zajedno u glas počinju ga pevaju opet. I tako dok ne dosade i Bogu i ljudima. Srpski Harlem šejk. Džiber šejk.
Alfa Pavijan: JEL OĆEMO BRE A, JEL OĆEMO? Ti voliš nju...
Masa: TI VOLIŠ NJU!!!
A.P: A tebe ja!
Masa: A TEBE JA!!!
A.P: O da li to... Čekaj, čekaj, Zaperu, zašto ne pratiš, tebrice?
Z: Ajde beži ukurac.
