To je kad prdneš tiho, al zasmrdi gospodski.
Gluvonemi mafijaš.
Najefikasniji lek protiv nesanice.
Ja posle 60 minuta i circa 40 strana lovljenja jednog šarana: Iza šuma parala je nebo suva munja, pritiskivala zemlju retka, isprekidana grmljakhhhhhhhhhh hrrrrrrrrrrrrrrr...zZzZz....
Sicilijanski bos koji je preživeo traumu u detinjstvu.
Majkl Korleone kad se zamisli.
Neobično ćutljivi šef podzemlja.
Ruski klasik koji je napisao M. Šolohov.
Svi trube kako je to remek-delo i statusni must-have simbol svakog intelekutalca, ali samo se najodvažniji (čitaj: najneoprezniji ili oni skloni samoubilačkim idejama) usude da priznaju kako im je to bilo jedno od najdosadnijih iskustava u životu. Onda oni intelektualni prevrću očima i brišu vas sa spiska društveno poželjnih osoba.
Da se razumemo, niko ne poriče kvalitet kvalitet pomenutih dela - svaka reč je savršeno odabrana, ali....ali.... ali sve je to tako nepodnošljivo dosadno i čovek ne može da se ne zapita: "Čemu sve to?"
Don teče i teče, a pažnja beži jer nema šta da je prikuje. Onda preskočite nekoliko stotina strana, kad ono... isto.
