Prvi i osnovni preduslov koji se mora ispuniti kako bi bilo izvršeno merenje pritiska.
Sine, stišaj taj televizor, oće baka da izmeri pritisak.
Ono što probudi mog ćaleta kad ugasim televizor u dnevnoj sobi.
Dnevna soba. U njoj smo moj ćale i ja, gledamo film. Primećujem da je zaspao i rešavam da ga probudim.
- Zoćo! Ooo, Zoćooo!
Ništa, ne budi se. Posle par minuta, pokušavam opet.
- Ajde, bre! Budi se! Završiće se film.
Opet ništa. Odlučujem da ga ne diram više. Kad se film završio, polagano sam krenuo do svoje sobe i usput ugasio TV. Ali, gle čuda! Ćale se oglašava:
- Aaa?! Šta je bilo?! Što si ugasio televizor, ne gledaš film?Ovo se 100% svima desilo iks puta.
Ono što preostane naposletku. Posle bezbroj svađa, pogrešnih reči i nedorečenih misli. Ostaje tišina, tako neumoljiva, nemilosrdna, da podseća na krivicu, krivicu koja će večno biti skrivena baš u toj tišini. Da označi svaki onaj momenat, kada reči nisu prešle rub usana, svako sleganje ramenima i okretanje glave. Taj nečujni zvuk koji para uši, neprimetan za druge, a opet prejak za nas. To je tišina, u njoj hiljadu sudbina, nikad ispričanih, a opet snažno proživljenih, bezbroj suza odveć isplakanih, a nikad obrisanih. Tišina je i kada dođe život na kraj puta, pa bi toliko toga hteo reći, a onda se setiš da nisi govorio kada si trebao, pa ćutiš. A ponekad samo nekoliko reči, može tišinu pretvoriti u nešto najlepše. U trenutke ljubavi, požude i čežnje, tako da samo od nas zavisi kakva će biti. Ali bolje da ćutim, jer nisam govorio kada je trebalo...
Pozadina zvukova.
Ono što će da nastupi (bez obzira na količinu buke i njen kontinuitet) pola sekunde pre nego što ispalite planirani prdež.
zapanjeni prijatelj: jesi li to prdno u sred kafića?
nesretnik: nisam ja kriv što je muzika odjednom utihnula.
Period kada zena cuti a muskarac ne moze da dodje do reci od nje.
Doba stanovanja u porodičnoj kući koja traje od početka braka do rođenja prvog deteta, pa opet nastaje kad poslednje dete završi fakultet i nađe sebi stan.
Jedina pojava koja nestaje kada se izgovori njeno ime...
Onih 10 mučnih sekundi,sekundi nade,kad profesor završi izlaganje svojih "zanimljivih" tema i nada se nekakvom jadnom pitanju ili bar ponekom klimanju glave dok su svi uključeni na rezervno napajanje.E tad se dostiže savršena tišina.
-Profesor:"E sad,ako svetlosni zrak prelazi iz optički gušće u optički ređu sredinu prelomni ugao je veći od upadnog...Ako bela svetlost prođe kroz prizmu,onda se ona raaaaaaaaaaaaaaaaaaazdeli na čitav spektar boja.ZAMISLITE!"
(filmski,zrikavci se čuju u pozadini)
Rječitija od riječi kad je svađa u pitanju.
Nešto što nikada niste čuli, niti ćete čuti!
Pojam koji se vezuje za odsustvo buke, česta pojava ako recimo zakasnite na čas i ušetate u učionicu, a još ste u pidžami.
Dobar znak da su gosti zadovoljni posluženjem na nekoj proslavi.
- to je nesto sto cujes kada, u stvari, nista ne cujes!
Sluzi i kao naredjenje autoriteta (uciteljice, mame, tate, komsije...) kada te u jednoj reci zamole za nesto a usput ti i to narede... To je kad ti dreknu: TISINA!!!
Je ono što se javi nakon glasnog prdeža. Traje samo par sekundi jer se posle toga svi glasno nasmeju.
ono sto izlazi iz necijih ustiju kad ga nastavnik prozove da odgovara
Ne pričamo o tišini k'o tišini, već jednom sasvim drugom pojmu.
Dakle, to nije ona porodična tišina, kad se ćale dere, a cela porodica ćuti jer je on glava kuće. Niti o tišini koja se događa u vezi, kad je partnerima jedina opcija da ćute, niti o tišini na školskom času, kada milfača, pardon, profesorka srpkog jezika, zatraži kompletnu tišinu celog razreda kako bi ona mogla da uživa na miru i samostalnom zadovoljstvu čitajući zidanje skadra.
Ovo je tišina koja se nađe u retkim situacijama, a kada se ona desi, krajnje je nemoguće osetiti se neizblamiranim iliti dovesti sebe u takav kadar i reći kako ti je neprijatno. Krajnji transfer blama.
(žurka, poslednji letnji dani raspusta. Ceo grad se okupio na jedno mesto kako bi pričali o svojim letnjim podvizima)
-I tako, brate, uzmem ja nju za ručicu, odvedem do gajbe, pustim remiks Kolonije, pupak na pupak i bum!
-A? Ne čujem te ništa, brate! Pričaj glasnije zbog muzike!
-Jebo sam sinoć, al' malo kratko!
-Jebo si, a? Do jaja! Šta si rekao ovo kratko?
-Ali malo kraće?
-A?
-Svršio sam brzo!
-Štaaa? Ne čujem te od muzikeeee!
-Svršio sam za dva minuta!;u tom momentu, muzika je nestala, oči svih ljudi su uperene u tebe, gledaju te, i nakon par trenutaka počinju da plaču od smeha i ti shvataš da bi najviše na svetu voleo da nisi ni jebao;
____________________________________________________
-Opet te zvao bivši, a? Jebote, ko zna šta ti radiš tamo?!
-Zvao me je samo da vidi šta radim, ništa više. A ne radim tamo ništa što ne treba. Bože sačuvaj.
-Šta, bre, Bože sačuvaj? Da se niste i videli možda?
-Ajde pričaj malo tiše, molim te, nismo sami.
-Boli me kurac, bre, što nismo sami. Sto poste ste se i cepali.
-Molim?!
-Kažem, sto poste te je jebao u dupe dok si bila tamo!
;šamarčina. Shvataš da te svi gledaju i da si ispao seljak klasičan;
Suprotno bilo čemu čujnom. Kada isključimo uši pali se mozak, kod jednih brže a kod drugih sporije. Izuzetak su oni treći, njima fali određena komponenta u glavi da bi mozak funkcionisao, nažalost, tu komponentu ne mogu sami da ugrade, za to im treba pomoć nekog iskusnijeg. Dakle da nastavim, posle svađe iliti rasprave, prepirke, priče, kada nemamo šta više reći, dolazi ona, gracioznim korakom ulazi u svoj mali kabinet u mozgu, pali svetlo i počinje sa radom. Tišina nas tera na razmišljanje, ogromno duboko razmišljanje, to je njen posao. U tišini ne može proći ni sekunda a da ne mislite o nečemu ili nekome. Ona nas tera da se sredimo iznutra, ako nam dobre misli dođu u glavu svašta možemo uraditi sa njima, možemo dobiti motivaciju, hrabrost, snagu, sve ono što gubimo u buci. A opet, ljudi vole buku, tada isključe mozak, zaborave da postoje i izvrše genocid nad vremenom, dok tišina vreme troši natenane, onako kako samo ona zna. Tišina neke regeneriše, dok neke natenane izjeda kao rđa gvožđe.
Leta gospodnjeg, 25. VII 2019.
Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam.
Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu.
Kada čovjek zastane, i kad prošlost pogleda, nekim drugim očima.
Odavde do zbilje ništa vremena, tad tišina postaje sve glasnija...
Rec koju nastavnici/ucitelji/profesori upotrebljavaju kako bi ucutali decu koja galame.
Ja sam jedan od takvih i na to odgovaram sa ,,Samo mrtva usta ne govore,,
Nastavnica:Lazare,prestani da pricas.
Ja:Ali nastavnice ,,Samo mrtva usta ne govore,,
Nastavnica:*gleda me sa besom u ocima*
