Nije ovde važan broj sobe, nego dužina palamara, u inčima, koji ti birokratija svakodnevno gura u svaku jebenu moguću šupljinu u telu plus mogu istim da ti rade lobotomiju praćenu klikom na kralja u pasijansu na prašinom umivenom monitoru. 'Nači, da jebu? Jebu!
Taman kad se ponadaš da si rešio i ispunio obrazac, na kome bi pozavidela skandi osmosmerka napravljena od čika Venea Bogoslovova lično, nađe se neki panj mokrog čela od preverle kafe ili tetka puderom ožbukanog lica da ti saopšti svu radost birokratije i pošalje te u tri pičke materine. Naravno, sve je to praćeno uz ljubazno mahanje rukom kao da ispred tih birokratskih nemani stoji ulični pas bez vlasnika ili pepeo na Hitlerovoim ramenu.
Doduše, ni mi, narod, nismo mnogo bolji. Umesto da metalnom heftaricom overimo čelo ponosnog birokrate uz ljubazno "Jao, ja se izvinjavam" u cilju delimične edukacije klempavog birokrate od strane predstavnika napaćenog naroda i nastavimo, kad već moramo, da jedemo govna koja nam serviraju, mi se ponašamo k'o neiskusna moldavka i klečeći širimo labrnju čekajući da nam birokrtaska sperma dodirne jednjak.
Jebiga, dok neko ne počne, neće biti kraja!
- Dobar dan! Je l' slobodno?
- Šta ste trebali? Pauza samo što nije počela...
- Prikupio sam one papire za čalnove domaćinstva vezano za onu...povlasticu za urbanističku saglasnost.
- Hehe, povlasticu bi ti...pazi, pauza je počela. Idi napiši zahtev.
- Kakav sad zahtev?
- Idi u sobu broj 8, ali kolega je na bolovanju, tako da...
- Koju sobu?
- Osam!
- Na kurcu te nosam!
