Kada sam imao godinu dana, u moju čast je priredjena jedna sasvim obična ceremonija, ceremonija krštenja.
Kao i svako drugo krštenje na ovim prostorima, i moje je išlo po propisima. Prvo pijenje, pa dogovor sa kumovima. Onda opet pijenje, pa dogovor sa popom. Zatim opet pijenje, pa krštenje. A onda i jedenje i pijenje i lumpovanje.
Tom prilikom nekom čudnom logikom, prvi čovek-prvi sin, kum reče nek se zove Adam... I bi Adam... A onda nakon svih tih ceremonija, muka i kumovog mozganja da bi ja dobio ime, to ime potpuno isčezava i više ga niko ne pominje...
Dok nisam krenuo u školu, svoje ime nisam znao. Do prve prozivke ispred škole, ja sam se kao kuče odazivao na sva moguća imena. Roditelji i rodbina su me svakako dozivali, samo ne Adame.
Bio sam relativno mirno dete, te su me uvek dozivali sa kuco, mico, maco, milice, pilice, Acko, Aco, brko... Bilo je i onih nemaštovitih rodjaka, koji nisu znali kako da me prekrste, nego bi jednostavno lupili dlanovima o kolena, a ja bih došao. Svega je bilo, ali Adam se nije pominjao...
Tog Adama je prvi put prozvala pokojna učiteljica Vera, tog sada već davnog 1.9.1993 godine. Te otuda i ne čudi moja reakcija, što sam nemo ćutao, dok je ona 15 minuta dozivala nekog tamo Adama. Da nisam ostao poslednji neprozvan i neodazvan, verovatno bi u dnevnik bio upisan kao N.N. učenik... Sva sreća pa je misterija nepoznatog učenika, vrlo brzo rešena.... Ali ni to nije dugo trajalo, Adam je opet nestao bez traga, učiteljica je pronašla novi nadimak od milošte, tako da sam vremenom ponovo zaboravio svoje ime....
E onda sam počeo da budem nestašan, a moj život je strefio niz dogadjaja, koji su to ime, tu traumu, zauvek urezali u moje sećanje....
Prvo su usledile prve majčine batine...
Beše neka jaka zima, ja pomislih da bi bilo zabavno, da majku zaledim, na isti način kao moj tadašnji heroj Duško Dugouško, polivajući je kofom vode. Kad gle čuda, na moje zaprepašćenje i iznenadjenje, majka se ne zaledi, nego porumene i postade besna kao ris. Tada sam od nje prvi put čuo da izgovara moje ime. Vitlala je nekim prutom oko moje zadnjice i besno izgovarala moje ime uz razne druge prideve, Adame konju, Adame mazgo, Adame magarčino. Ja sam ćutke plakao i pitao se u sebi zašto bije mene, ako je besna na tog bizgova Adama? Gledao sam je tužno i uplakano, pokušavajući da dobijem odgovor, zašto bije mene, svog brku, zbog tog Adama.
Zatim je usledio drugi dogadjaj, koji je malo poljuljao moj indeditet... Još zabavnje od zaledjivanja mame, učinila mi se ideja, da u tatu uperim njegov službeni pištolj... Tata nije bio agresivan i besan kao mama. Čak me nije ni dozivao sa Adame. Ne naprotiv, tata je bio mnogo tolerantniji od mame. Stajao je mirno, pun razumevanja i tepao mi na sve moguće načine... Acko sine, daj tati pištolj. Acika, pile tatino, spusti pištolj na zemlju. Kučence moje, ajde daj tati pištolj, pa idemo na sladoled... E onda sam mu ja, naivno dete, dao pištolj, jer ponudi sladoleda nisam mogao odoleti, a i tata me je baš lepo zamolio... Suvišno je reći da sladoled nisam dobio, a i svi ti nadimci su nestali bez traga... Ostatak dogadjaja ne bih prepričavao ovako javno, jer ja mog tatu danas mnogo volim, a danas se po evropskim standardima, takvi dogadjaji kažnjavaju i krivično gone.
Sve u svemu, nakon tog dogadjaja, ja sam i definitivno shvatio da je to Adam, u stvari moje ime, ali mi i dalje nije bilo jasno zašto svi toliko mrze moje ime. Pitao sam se godinama nakon toga, zašto su mi koj kurac davali to ime, kada me biju, kada god se zovem tako?
Odgovora nije bilo, ali su godine prolazile, a sa godinama su traume od krštenog imena sve više rasle.... Nakon trauma od roditelja, usledila je prva devojka, nazvala me Adame i raskinula.
Zatim Direktor srednje škole, nazvao me Adame, pa me izbacio iz iste. Onda me je legitimisao policajac prvi put, nazvao me i imenom i prezimenom, istreso me iz gaća i priveo.
Onda sam se zaposlio, pa je bilo Adame ovo Adame ono, Adame idi tamo, Adame dodji vamo....
I na kraju sam počeo da živim sa devojkom, a intezitet trauma je rastao iz dana u dan. Sve bude fino, kuco, maco, ljubavi... Ali barem jednom u toku dana, se mora pomenuti taj bizgov Adam. Adame operi noge, Adame podigni dasku kad pišaš, Adame ne budi svinja, Adame ne ulazi obuven sa blatnjavim patikama, Adame jel su ovo tvoji časopisi, Adame nije ti to igračka, Adame pogrešnu rupu gadjaš....
Dugo sam se plašio roditeljskog izgovaranja mog imena, ali dok nisam počeo sa ženama, nisam istinski shvatio, koliko kršteno ime ume da zaboli. Čak su i otac i majka neki put izgovarali to ime, a da nisam imao posledica, ali žena? A ne, ona tvoje ime ne izgovara, ako ne planira da te istraumira.
Zato se pitam i dan danas, čemu nama služe imenovanja? Tolike ceremonije i slavlja, da bi ti nadenuli ime, koje ćeš čuti samo kada ti se crno piše?
Pa po meni se to ne isplati uopšte. To su za mene bačene pare.
Ja ne želim da me zovu Adame. Ja se svog imena bojim. A onog kuma kada budem video ponovo, moraćemo on i ja ozbiljno da popričamo... Da ga pitam samo na šta je on mislio, kada mi je davao ime...?
Kako će me zvati ubuduće meni nije bitno, samo nemoj da me zovu Adame. Ja znam da ne volim Adama, Adam je djubre i konjina. Adama svi hoće da biju, Adama izbacuju sa posla, Adam nervira žene, Adam po neki put ne zaslužuje da živi....
ADAME JEBO TE ONAJ KO TE NAPRAVI!
