Ona je mlada ( ne baš u cvetu mladosti, ali još uvek ispod 40 ) , zgođušna ( nije baš penal, ali recimo da je skraćeni korner ), i ona misli da je lepa, simpatična, dobra i pametna - što možda i jeste, ali mi to nikad nećemo shvatiti. Vukla je komplekse sve do tridesete, a onda je naprasno shvatila da joj je jedini način da uspe - da ubedi i sebe i druge da je najdivnije stvorenje što hoda ovom kuglom zemaljskom i da najlakše može stići do vrha dizanjem "morala" direktorima i kolegama.
Sa svima je super, uvek je nasmejana ( sem kad plače zbog čike koji je zgazio kucu, a nije ni stao ) , da ima sve bi dala u dobrotvorne svrhe,ali eto nema se...Aktivista je svakojakih radionica i čuda i jednostavno nije stigla još da se uda. Sa koleginicama je ok, sa kolegama je i previše ok ( treptanje i kikotanje, dvosmislene izjave, značajni pogledi i šaputanje i tako to - sve dok ne izmuze šta je htela od već poprilično uzbuđenog muškog čeljadeta )
trep: Zdravooo kolege, jao kako ste mi divni danas trep trep trep, jel tu direktor ? Aha...(ulazi kod diše)
dir: Šta ti opet treba ?
trep: Jao direktore, pa ne dolazim ja samo kad mi nešto treba (trepće brzinom svetlosti )
dir: Ahaa...
trep: Pa kako ste ? Baš vam je divna ta košulja ( seda na stolicu i izbacuje butku )
dir: (ćuti čovek šta će)
trep: (treptreptrep - butka seva, prelazi rukom preko nje - pruža direktoru fakturu koja ispada)...neka neka - ja ću da vam podignem...
dir: Opet da platimo nešto jel ? Hitno, kao i uvek ? ( u sebi psuje i sebe i studenta generacije i sudbinu što ga dovede na to mesto )
trep: Pa ako može, znate stvarno je hitno... ( samo što ne padne sa stolice koliko se peči )
dir: Da, da ... hajde platićemo ...
trep: Jao divni ste treptreptrep ( ustaje vrc vrc i tutanj u nove radne pobede )
