Ono sto je vecina nas pretrpela usled sopstvene lenjosti, jer u izboru izmedju dobre, ali desetak minuta udaljene cevabdzinice, i kioska sumnjivog kvaliteta odmah iza coska, imali smo tendenciju da izaberemo potonje.
Veliki odmor, red ispred modifikovane prikolice prijateljski nazvane "Kod Dese", koju opsluzuje nasmejana, ali bezuba, doticna Desa.
Desa:Izvoli?
Ja: Jednu pljeskavicu.
Desa: Evo odma'.Na trenutak bacam pogled na zelenkasti komad mesa bacen na zamascen rostilj, iz koga se, cini se, cuje cviljenje sirotih kucica od kojih je doticni napravljen.
30 sekundi kasnije:
Desa: Sta ces od priloga?
Jos jedan pogled na jos uvek crvenu pljeskavicu tutnutu u cvornovatu lepinju, odlucuje me da bar pokusam da zamaskiram ukus gorepomenute:
Ja: Stavi majonez, kecap, zelenu salatu, krastavac, paradajz, ljuto, vegetu...
Al' vraga, sve mi je jasno kad vidim uzegli majonez i kecap (domace) kako iz plasticnih kanti bivaju pljusnuti po pljeski, prekriveni cudno braonkastim povrcem (naravno domacim).
Desa: Izvoli.Odmicem se par metara i zagrizam kalambur u svojim rukama. Vec sa prvim ukusom na licu mi se javlja gadjenje, pa mucnina, pa opet gadjenje. Nekako proguram prvi zalogaj kroz gusu, a onda slegnuvsi ramenima kupujem Kolu na najblizoj trafici 'da lakse klizne' i nastavljam sa jelom. Uvece:
- Umph... stomak... egh... kupatilo... brzo... BUARGH... BUAUMH... BVAH...- i tako do duboko u noc.
Sutra:
Pera: E, 'cemo kod Dese na po pljeskavicu posle?
Ja: Vazi!Ako nista drugo, danas mogu i budjavu krpu da pojedem, nista da mi ne fali.
