Trenutak svemoćnosti. Drevnog nadahnuća i Kupidonove strele koja vas je strefila ravno u srce. Osećaj opijenosti snažniji od svih Kleopatrinih napitaka, reči posle kojih bi i sam Šekspir poželeo da završi kao Hamlet. Trenutak u kome možete da skačete sa zgrade na zgradu, da hodate tik iznad tla, da furate roze majicu i da vas nije stid. Jedini problem ponekad može predstavljati realizacija.
-Brate, ma ja sam odlučio, šta ja sebe mučim. Idem sad pravac pod njen prozor, kada ja budem iskren sa njom, pa da sam šugav ima da me zavoli. Šta ga jebem ja.
-I šta bi juče?
-Ma, konačno je iskoristila onaj lavor što joj stoji na terasi, a valjda štedi struju, pa nije bilo baš tople vode...
