Učiti na tuđim greškama
Potpisati svesno da će trenutak rođenja istovremeno biti i momenat skončanja.
Postoji li veća glupost od ove kvazi-mudre izreke upakovane među krajnike onih koji su uhvatili samu srž pameti? Pa još nazvati one koji ne obraćajući pažnju na korake drugih, učeći samo na svojim pizdarijama, glupima.
Zamislimo život jednog pacova u lavirintu. Bez prepreka koje ne može da preskoči, bez pokušaja jednom da udari glavom, iako je video druge kako besomučno ostavljaju krvave tragove, umreće od dosade.
Sada u taj lavirint stavimo čoveka prethodno mu pustivši snimak stvari koje po njega nisu dobre. Sprečimo ga da se kao mali opeče na peglu, da vozi biciklu bez ruku, stupa u vezu sa devojkom koja će ga napušiti, bude učenik bez ijednog izostanka, jedinice, zapaljene cigarete u vc-u. Oduzmimo mu čašicu rakije, jako pijanstvo, još jači mamurluk.
Uklonimo mu prepreke tog lavirinta i oduzećemo mu ožiljak o kojem bi mogao da govori, pad kojeg će se sećati, događaj koji će pamtiti.
Gledaćemo kako vene sa istim žarom s' kojim se i rodio, bez udaraca koji će da zabole, čisto da ga opomenu da je živ.
Jebeš čašu meda, bez imalo žuči.
-Brate, oš sa nama večeras, pičkice, tekila, vops?
-Neka hvala, moram da učim, ne treba mi sutradan mamurluk, kad se setim kakvi ste bili prošli put.
-Koji prošli put?
