Ono stanje u koje dospevaš kad, na gradskom pločniku, prođeš pored likova na klupi, zatrpanih pocepanim kesicama čipsa i spljeskanim limenkama piva, i ponesen tom inspiracijom stigneš kući, sjuriš se u podrum i na svetlost dana izvučeš bajs, obučeš biciklističku glatku majicu i šorts, pa zapališ pedalu po Gradu, i tako stigneš, prateći tok Dunava i Save, do Ade, gde otpedalaš na drugu stranu i tamo uhvatiš čamac za Novaka, vetrić ti hladi čelo dok prelaziš veliku vodu, preko polutrule daske izgiljaš na kej pa crvenom stazom, pored crveno belih predajnika mobilne telefonije, kroz oblake maca otrgnutih sa topola, projezdiš pored staklenih fasada.
Ali to sve još nije taj momenat.
Momenat iz naslova nastaje u trenutku kad, prateći tu asfaltnu crvenu nit, u jednom trenutku dok te pretiče bus a na horizontu se zgušnjavaju tamni oblaci koji će kasnije doneti kišu, nadesno u smeru vožnje, ugledaš bulevar koji ti nije poznat, i stabla kestena duž njega, i u momentu između okreta pedale... odlučiš da skreneš u njega.
