Kao prvo, ne, nije greška, laganje i treba da piše. To mu ustvari dodje jedan poseban vid laganja, svojstven samo odabranima. To su likovi koje prosto uživaš da slušaš dok te lažu. Svi znaju da on laže i pre nego što izusti prvu reč, ali priča te tol'ko nekako ponese da ne možeš, a da ne odslušaš do kraja. Zato i jeste umetnost, to ne može svako...
Ekipa se skupila, umetnik krece sa pričom...
-I brate, mi na gostovanju sa folklorom, a ja poj'o neku buđavu salamuru pa me stislo, moro da odem da se ispraznim... Vozač pita jesu svi tu, galama, na mene zaboravili i on polako krece...Prva....gas, druga...gas...treca, gas...30....40...50 kad odjednom neko mu lupa na vrata...on koči, otvara vrata, a ja onako zadihan ulazim i pitam ga: Što me zaboravi Radivoje? A pazi ovo, kako sam tol'ko brzo trč'o, i kako je padala kiša napoolju, a bio neki blatnjav put, pa sam tolko zabacivo noge pozadi, ko konj kad baca čifte, da je blato lučno kosim hicem letelo ispred mene i, kako sam brzo trč'o, tako nalećem grudima na njega, ma pune mi grudi i oči bile blata jbt...
Svi se smeju, napušavaju ga kako laže za medalju, dolazi drugar i pita ga:
-Jeli, šta si im to pričo sad?
-Ma pusti, lažem ih nešto...Eee, a jesi ti beše bio tu kad se to desilo?Šta reći na kraju, nego to proglasiti za jedan vid umetnosti i dati ocenu na svaku priču...A možda i medalju za po koju dobru. Takav se ne nauči, takav se rađa...
Za prosečnog Srbina, i dosta političara spada u ovu grupu takodje, al to je vec neka druga priča...
